Svakodnevno umiranje na rate

Vladimir Jagličić (1961), pesnik, pripovedač, esejista, antologičar, prevodilac, dobitnik je nagrade za rodoljubivu poeziju „Odzivi Filipu Višnjiću”, koju dodeljuje Zadužbinarsko društvo „Prvi srpski ustanak” iz Orašca. Nagrađenom pesniku objavljena je zbirka „Stub”, koja ima tri tematska ciklusa: Duboko, Stvrdnut vazduh i Beseda sa dušom. Uvodna pesma, o drevnom srpskom pismu, nosi naslov „Srbica”.

Nagrada će pesniku biti uručena danas, na Sretenje, u Marićevića jaruzi, u Orašcu, na mestu gde je podignut Prvi srpski ustanak.

Šta je danas rodoljubiva poezija, kojim se temama bavi?

Ja u takvoj poeziji, danas, vidim istoričnost i misaonost najskuplje zapitanosti o golome opstanku čovekovom na planeti Zemlji. Mom, i tvom. Jer, ako nisam malo čovečanstvo, niko sam, i ništa. Braneći se, ja branim prvog i poslednjeg čoveka na Zemlji. Ko to ne vidi, teško da je išta video. A ko to vidi, zemaljski vid mu i ne treba, kao Homeru, Luisu Borhesu ili Višnjiću.

Često nam zameraju da poraze slavimo kao pobede. Živi li srpski narod u istorijskim zabludama?

Naš narod se bori, koliko je to moguće, to je sve. A da bi čovek opstao i ostao čovekom potreban je svakodnevni nadljudski napor – od prvog plača, do poslednjeg daha. Zabluda je da se može živeti lako, lako se može samo umreti.

Srbija je mnogo propatila u poslednjoj deceniji 20. veka. Ima li tu i naše krivice?

Uz tolike pogrome? A onda – u dim: najveća biblioteka na Balkanu, Milošev konak u Kragujevcu, preko sto crkava na Kosovu... I nije više pitanje da li si kriv, to, izgleda, svi znaju unapred – nego dokle.

U kojoj meri dnevna politika utiče na patriotska osećanja?

Na to uopšteno pitanje svak mora odgovoriti ponaosob. Ne postoji nijedan tekst kojeg bih se odrekao. Ako sam se menjao, trudio sam se da pišem sve bolje.

Naš odnos prema istoriji je nemaran: stare kulturne spomenike ne održavamo, nove ne pravimo, vojnička groblja su nam zapuštena, stradale u ratovima ne popisujemo...

Ono što država ne može, ili neće, beleže, popisuju i čuvaju najbolji srpski pesnici. Mi moramo prednjačiti u toj vrsti časnosti, a država – kad stigne, ako ikad. A šta ona tu i može? Da potroši neke pare, na kojekakvu bulumentu... Nije slučajno da se i jezički, i misaono, naša poezija u poslednje dve decenije, kako ja gledam na stvari, podigla. Još je lepše da se taj rast, i sled, mogu lako pratiti od Višnjićevih vremena do danas. Posao umetnika je da zbere i sačuva ono što su drugi olako rasuli, da ovaploti razoreno, na videlo iznese neprimećeno, da voskresne zaboravljeno – sve to na duboko ličan, neponovljiv način. Jedan Malerov prijatelj je hteo da obiđe prelep jezerski krajolik u mestašcetu u kojem je Maler letovao. „Samo izvoli”, rekao je Maler. „A ja sam sve to već komponovao.” U vezi sa vašim pitanjem, izgleda da u tom važnom poslu nije čekao nikoga, pa ni državu. Ali je zato za državu, radio, šta ono beše: dirigovao tuđa dela. Za šta mu je, sigurno s pravom, u Bečkoj operi dignut i spomenik.

Drugi narodi, s manjom istorijom, mnogo su pedantniji. Svoje čuvaju, istorijske činjenice, ponekad, prepravljaju, otimaju nam jezik i pismo, a mi ćutimo?

U potpunosti ih razumem. Da sam na njihovom mestu i ja bih od srpskog jezika, istorije i umetnosti štrpnuo sve što mogu.

U pesmi „Olivera”, posvećenoj najmlađoj ćerki svetog kneza Lazara, velite: „Jaki smo – da trpimo”. Da li je sva naša snaga u trpljenju?

To je konstatacija istorijske nemoći koja se, kad-tad, mora pretvoriti u duhovnu nadistorijsku nadmoć. Možda sam ja, danas, udostojen nečega velikog i svetlog, recimo sunca, zato što je ona, jednom davno, ponižena, gledala u zemlju. I ne samo ja. I ne samo ona.

Za Crnu Goru kažete: „Nekad – tvrđ srpska sred svemira/ sad – nedostojna i prezira”. Zašto je došlo do tolikog odsrbljavanja, zašto više niko neće sa Srbima?

Nije to odsrbljavanje, koliko odljuđivanje. Bilo je i gorih dana, nije ovo najgore. „Behu muška prsa ohladnjela/ i u njima umrla svoboda...” Ali, zamislite Njegoša koji priznaje antisrpsku državu na okupiranoj našoj teritoriji, ili vrši službu u toj njihovoj „autofekalnoj”... Rašta će nama granica? Sad znamo: da bi se kokain švercovao lakše, prodavao skuplje i neuhvatljivije prao. Načinjeno je sramote za hiljadu godina, ali sve može da padne za jedini dan. Taj dan čekamo. Veliki deo našeg naroda, s najboljim crnogorskim pesnicima, nije pristao na odljuđivanje. Oni su zaloga. Uostalom, ta se pesma završava sledećim stihovima: „Nego da se pole spoje: i udvoje, i utroje”.

Da li je Darinka Jevrić, pesnikinja s Kosova i Metohije –  naša nova heroina?

Katren posvećen Darinki zapisao sam u Gračanici, na njeno traženje, 2000. godine, u spomenar. Ostajanjem na Kosovu ona je zaslužila bratsko divljenje, izraženo u stihu „il ti, sestro, više smrt i ne priznaješ” (a taj stih je spomeničan – pamti još Hajduk-Veljkovo „ogledanje” sa smrću, u jednoj Sarajlijinoj pesmi). No, u tom katrenu, pored priznanja, ima i oporosti: „Što mi odlazimo/ zašto ti ostaješ”. Ovo „mi” odnosi se na našu vojsku, jer sam ja ratnu 1999. godinu proveo kao vojnik, na maćedonskoj granici, gde su bile stacionirane američke trupe, spremajući se za kopnenu intervenciju (do koje, ipak, nije došlo). Svaki Srbin, ostao na okupiranoj našoj teritoriji, živi svakodnevno umiranje na rate.

U vašoj knjizi prevladavaju tamni, kritički, elegični tonovi. Razloga za optimizam, očigledno, nema?

Što se manje budemo lagali, pre ćemo naći tačku oslonca. Za nas, ljude, nije savršenstvo, već usavršenje. Niko od nas ne traži nemoguće, ali težiti nemogućem – mora svako: ako želimo da opravdamo sopstvene živote, opstanemo, dočekamo sutrašnji dan, „svaki svoje da pokaje stare”.

Zoran Radisavljević