Neravnopravni Vašington

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, aprila – Hladni vetar je uz pomoć sitne kiše "ledio kosti", ali nije omeo 83-godišnju aktivistkinju, poznatu po nadimku Vera, da se po centru Vašingtona popne na krov automobila i duva u svoju trubu. Oko nje je još oko pet hiljada građana takođe prkosilo i tim klimatskim i političkim neprilikama. "Makar bio mokar kao pas, borim se za naš glas" – bila im je jedna od parola. Pokličima su pozivali na "oslobađanje Vašingtona" i podsećali nadležne da "demokratija počinje u sopstvenoj kući".
Prizor je delovao kao nameštena scena za potrebe snimanja filma političke fantastike. Jer – od koga bi se oslobađao "globalni strateški centar" koji mnogim drugima "kroji sudbinu" i zbog čega bi trpeo prekor da u njemu nema demokratije kad je on "širi po planeti"?

Ali, prizor je spadao u onu vrstu realnosti koja nadmašuje fantaziju. Demonstracije su bile stvarne i za stvarne ciljeve – onakve kakvi su izvikivani, uz upozorenje: "Sledeći put idemo u Belu kuću".

"Ograničeni suverenitet"

Dok se sa raznih strana i iz raznih razloga američkoj prestonici zamera "preterana" koncentracija moći, njeni stanovnici su izašli na ulice da protestuju zbog činjenice – da imaju osetno manje političkih prava od ostalih sunarodnika. Ovom prilikom na čelu s gradonačelnikom Edrijanom Fentijem, prošlog ponedeljka, zahtevali su da i oni dobiju – bar jedan glas u nacionalnom parlamentu.

Vašington je, naime, grad sa višestruko "ograničenim lokalnim suverenitetom". Nemaju, na primer, nijednog pravog člana u Kongresu. Doduše, u Predstavničkom domu imaju delegatkinju, Elenor Holms Norton, ali sa sistemski krnjim statusom – može da glasa samo u komitetima, ali ne i na završnom izjašnjavanju o paragrafima.

Demonstracije i duga, uporna kampanja urodile su plodom: Predstavnički dom je u sredu usvojio nacrt zakona da predstavnik prestonice postane njegov punopravni član. Ali i dalje su, slute znalci, veće šanse da Vera ponovo zatrubi nego da Elenor postane pravi zakonodavac.

Kažu, međutim, da bi novi propis stupio na snagu, treba da ga usvoji i, zasad prema njemu prilično skeptični, Senat. A i predsednik Džordž Buš najavljuje da će staviti veto na takav "neustavni zakon".

Spor dira u temelje ustrojstva. Građani Vašingtona, kojih je administrativno oko 600.000, ističu da su sada građani drugog reda jer nemaju ustavom garantovano puno pravo glasa, kao da su neke vrste kriminalaca, stranaca i maloletnika. Njihovi oponenti tvrde pak da po ustavu prestonici sleduje "ograničeni suverenitet" jer nije u sastavu saveznih država čiji glasači jedino mogu da biraju reprezente za oba doma nacionalnog Kongresa.

Duel zastupnika ta dva suprotstavljena nastupa traje više od 200 godina, bezmalo od nastanka Vašingtona kao glavnog grada SAD. Prestonica je i danas, sa statusom federalnog distrikta, neka vrsta – protektorata saveznih organa. Osim što nema predstavnika u Kongresu, koji je na njihovoj teritoriji, nema ni pravo da odlučuje o nizu bitnih lokalnih pitanja. Nacionalni Kongres mu nadzire budžet i može da mu ukine svaki propis koji nije po volji federalnih "otaca".

Borba ovdašnjih meštana je duga i uporna, ali retko ostvaruje postavljene ciljeve. Do delimičnog učešća u federalnom odlučivanju došli su, tako, 1961. godine kada im je ustavnim amandmanom omogućeno da učestvuju u izborima – za predsednika SAD. A tek 1973. im je dozvoljeno da neposredno biraju gradonačelnika i gradsko veće.

Pojedinim analitičarima se čini da u istrajavanju federalne kontrole nad prestonicom ima i elemenata rasne skepse – oko 60 odsto stanovnika Vašingtona su crnci. To se zvanično negira, naravno, ali se priznaje da postoji – politički zazor.

Stanovnici prestonice su, u ogromnoj većini, pristalice Demokratske partije (iako je pobedio na predsedničkim izborima 2004. Buš je na ovom lokalitetu poražen sa 10:90 odsto glasova) pa Republikanska partija smatra da bi ulaskom vašingtonskog predstavnika u Kongres ona bila oštećena i opire se takvom "tumbanju". Po najnovijoj verziji: ako Vašington dobije jedno mesto u Predstavničkom domu, onda bi i jedno mesto više dobila Juta koja je tradicionalno uporište republikanaca…

Zamisao o "Novoj Kolumbiji"

Građanima je već "preko glave" prepucavanja "gore", na uštrb njihovih prava. Pokrenuli su i kampanju da se Vašington prizna kao 51. savezna država SAD, sa svim pripadajućim nadležnostima i u zastupljenosti na federalnom nivou i u uređivanju lokalnog sistema.

Deo tog pokreta predlaže, ako ništa drugo ne pomaže, da se glavnina teritorije grada, koji se prostire na 159 kvadratnih kilometara, otcepi od malog prostora u kome su smeštene federalne institucije i tako podeli na dva dela. Jedan – "u kome se živi" i koji traži sva građanska prava, i drugi – koji bi ostao federalni distrikt, sa ustanovama u kojima funkcioniše aparat savezne vlasti.

Zamišljena nova država zvala bi se Nova Kolumbija, preuzimajući deo iz imena Vašington – Distrikt Kolumbija (najčešće korišćenog u skraćenom obliku – Di Si). Nešto od tog duha izraženo je i na pomenutim demonstracijama, čiji su organizatori odabrali da ih održe 16. aprila, na gradski Dan emancipacije, ustanovljen po datumu iz 1862. kada je aktom predsednika Abrahama Linkolna – ukinuto ropstvo u distriktu.