Politični smo, dakle postojimo

Predstava „nastala prema tekstu Rajka Đurića i Zlatka Pakovića, žarijevski je grub, opskurni kabare, jedan danse macabre, posmrtnički marš nad sudbinom zemlje čije su granice propasti, izgleda, nesagledive. U predstavi koju je Zlatko Paković i režirao, mozaički se ispisuje postpetooktobarska srpska istorija, u košmarnim slikama, kombinovanjem brehtovski ironičnih songova i dramskih scena.

Glumice i glumci, Emina Elor, Jovana Stipić, Milijana Makević, Igor Filipović, Bojan Dimitrijević i Nikola Đuričko, hladno i mehanički, kako priliči jednom brehtovski intoniranom komadu, igraju različite likove, od Zorana Đinđića, preko Legije i članova zemunskog klana, Šiptara, Budale, do Slobodana Miloševića. Igra je autorefleksivna, iluzija se stalno kida, tako što glumci najavljuju naslove scena koje će igrati, i jarko ističu da su izvođači koji igraju. Cilj ovih postupaka je da se kritička moć gledalaca drži budnom, da budemo vrlo svesni da smo u pozorištu. A pozorište ovde predstavlja ogledalo društva, njegovog naličja i razotkrivenih mehanizama, kao u Hamletovoj „Mišolovci”, kada se upokojene istine povampire i ustanu iz grobova zaborava, izazivajući pometnju.

Predstava „Ubiti Zorana Đinđića” više je od pozorišta, ona je i dokumentovani performans i bezobzirna politička provokacija. Pre njenog formalnog početka, publika se sprovodi kroz hodnik oblepljen isečcima iz novina povezanih sa atentatom. Na samom ulazu u salu se projektuje video zapis sa radikalskog mitinga iz 2003. godine, malo pre atentata, koji prikazuje Tomislava Nikolića kako govori: „Ako neko vidi Zorana Đinđića, recite mu da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom”. Ova njegova rečenica se pušta u krug, u nedogled, sa efektom zastrašujuće zlokobnosti. Ta vrsta hrabre direktnosti u našem pozorištu je prilično retka. U vezi sa njom je i odsustvo estetizacije, suptilnosti scenskog jezika. Njegova neposrednost, grubost i skaradnost su opravdan izbor, forma je ovde sadržaj, etika je estetika, u tom pogledu slično kao u Frljićevom „Zoranu Đinđiću”.

Važan smisao predstave daje i osećanje zajedništva koje autori podstiču – to je bitno u pogledu problematizacije ideje o odgovornosti i krivici,  kao i o društvenoj akciji. Na primer, nakon uvodnog dela gde svi glumci, jedan po jedan, u fragmentima, igraju Đinđića, iz njegovog ugla predstavljajući tok burnih petooktobarskih događaja, glumci od nas traže da ustanemo i, uz minut ćutanja, odamo počast pokojnom premijeru. Kasnije, takođe pod upaljenim svetlima u celoj sali, Nikola Đuričko, tada u liku Legije, prodorno nam se obraća sa pitanjima o veličini našeg „patriotizma”, koristeći istovremeno priliku da tim argumentom „opravda” atentat. U ovim scenama, kada smo izvađeni iz bezbednog mraka i suočeni jedni sa drugima, simbolički postajući kolektivno telo, naše osećanje odgovornosti je drastično izazvano. Pozorište tada posebno postaje prostor društvene svesti i savesti, platforma aktivizma, mesto razobličavanja manipulacija i demistifikacije pojmova poput patriotizma koji su u javnom diskursu izgubili izvorno značenje i postali sredstvo u bespoštednim političkim borbama.

Muzika se uživo izvodi što je važno u pogledu autentičnosti atmosfere predstave, kostimi su vrlo elegantni, što pojačava jezivi utisak o mračnoj ceremonijalnosti radnje. U jednu scenu je uvedena i ogromna, žarijevski groteskna lutka koja predstavlja Slobodana Miloševića i podseća, između ostalog, da je Srpska pravoslavna crkva verifikovala ispravnost njegove politike – ova scena ističe i crtu infantilnog apsurda srpske stvarnosti. Songovi drsko i često odurno odražavaju konstantnost naših trijumfalnih sunovrata, zverskih obračunavanja na pozornici istorije, tragičnog obezvređivanja ljudskih života (autor songova je Tomislav Marković, kompozitor Božidar Obradinović).

Scenski prostor je sasvim sveden, glumci nastupaju na jednoj uzanoj platformi koja podseća na modnu pistu (scenografija Nikola Džafo). Tako se fino sugeriše da su akteri savremene srpske istorije, direktni ili indirektni Đinđićevi dželati, samo manekeni, odnosno trošni, smenjivi zupčanici onog Šekspirovog Velikog Mehanizma. Taj nemilosrdni točak, poredak istorije, jedne okrutne i tragične farse, svakog dželata će, pre ili kasnije, učiniti žrtvom.