Fudbalski genije iz sveta tišine

Od našeg specijalnog izveštača

Rijeka – Svet odakle dolazi Damir Desnica je bespuće večne tišine. Pedesetsedmogodišnjak sa licem dečaka, nikada nije čuo zvižduke i uvrede navijača, nikada nije mogao da sluša ovacije i aplauze.

Gluvonemi legendarni napadač Rijeke i jugoslovenskog fudbala, jedini igrač koji je mogao sustići vlastiti centaršut, kako ga je nekada rafalno opisivao zagrebački radio-reporter Ivo Tomić, sada je skromni demonstrator u omladinskoj školi fudbala na Kantridi.

Konobar, nije mu više od dvadeset godina, u jednom od riječkih kafića, pojma nema kome donosi čaj.

– Damir Desnica? Nikada čuo – kaže mladić, izvinjavajući se, dok posmatra čoveka zbog koga su drhtali moćni Juventus ili Real Madrid, a Dragan Džajić u tajnosti pregovarao o njegovom prelasku u Crvenu Zvezdu.

Ne postoji više fudbalski kodeks časti, jer, o veličinama bez mrlje na karijeri danas se ne govori, oni tonu u zaborav, ne pozivaju se na slavlja, nisu zanimljivi tabloidima…

Ali da su u ovom kafiću Roberto Betega ili Emilio Butragenjo, da su tu Cico Kranjčar ili Dule Savić, da su tu Miljan Miljanić ili Ante Mladinić, da su tu Pižon i Šestić, dobro bi se razumeli sa Damirom.

Osuđen da večito obitava na dnu životne tabele, Desnica je dostigao same fudbalske vrhove. Nikada nije otišao u neki od klubova velike četvorke – Zvezdu, Partizan, Dinamo ili Hajduk – i možda je u tome sva melodramatična draž priče o njemu: o hendikepiranom igraču iz malog kluba koji ne govori i ne čuje, ali je i takav kakav je, svojim driblinzima po levoj strani, svojoj brzini i menjanju pravca u punom trku, stvarao grmljavinu na stadionima po kojima je gazio. 

Damir se sporazumeva sa ljudima tako što im čita sa usana. Dolazi na zakazivani intervju sa Milanom Radovićem, centarforom iz čuvenog tima Rijeke koji je harao krajem sedamdesetih godina, pa sve do raspada Jugoslavije. Bila je to najtrofejnija generacija Rijeke.

– Dva puta smo osvojili Kup, bili četvrti u prvenstvu, igrali četvrfinale Kupa kupova (1980), što sada mogu da sanjaju svi timovi bivše SFRJ – seća se Damir. 

Kada Radović kaže da je Desnica bez sumnje najveći igrač Rijeke svih vremena i jedan od najvećih u istoriji jugoslovenskog fudbala, Damir se, posmatrajući pokrete Radovićevih usana, opet dečački osmehuje.

– Žao mi je što u ono doba nisam igrao u klubovima velike četvorke. Daleko bih više postigao i daleko više bi se pisalo i pričalo o meni. Zvali su me svi oni, početkom osamdesetih sam pregvarao sa Džajićem o prelasku u Zvezdu, ali ja sam se već navikao na Rijeku. Možde me i moj hendikep negde iznutra, sprečavao da odem u klub i grad gde me ne poznaju. Postojao je još jedan razlog – teška povreda meniskusa. Karijeru mi je spasio doktor Buđevac iz Bora. U Bor sam otišao na treću operaciju – prenosi Damirova sećanja Radović.

Ništa trener Rijeke nije morao da objašnjava Desnici. Kada bi krenulo loše po tim, desetorica igrača bi pogledali Damira. On bi klimnuo glavom, čekao bi da mu levi bek doturi loptu. Onda bi krenuo ka golu…

– Bio sam nerazdvojan sa Nikicom Cukrovom, zadnjim veznim. Cuki mi je bio sve: prenosio je savete trenera, ali iskreno da vam kažem, ni sam ne znam kako. I danas smo veliki prijatelji, iako on živi u Šibeniku. Zapravo je tadašnji tim Rijeke bio Jugoslavija u malom – ja Srbin iz Obrovca, Radović – Era sa Zlatibora, Cukrov Hrvat – ma bilo nas je odakle hoćete. I nikada se ta jugoslovenska liga i to drugarstvo neće ponoviti. Tvrdim, ta liga je u rangu današnje Premijer lige, Španske ili Italijanske. Stariji se sigurno sećaju, trebala je Zvezda dobro da se namuči, pa da pobedi Rijeku. Trebalo je uzeti bod u Zenici, Tuzli ili Skoplju…

Da budemo iskreni, i jedan Juventus ili Real Madrid, morali su dobro da se oznoje, kako bi dobili Rijeku. Iako smatra da je njegova najbolja utakmica koju je odigrao ona protiv Lokomotive iz Košica, u Kupu kupova, kada je u revanšu Damir dao het-trik, ali se povredio, najveće priznanje je dobio zapravo na utakmici koju, zbog te povrede, nije ni odigrao! Naime, italijanska štampa je mogla da odahne, jer slavni Juventus nije mogao da brine zbog Desnice.

– Na Kantridi je bilo nula-nula. Tadašnja generacija Juvea, bila je zapravo reprezentacija Italije, koja je osvojila prvenstvo sveta. Trener im je bio Đovani Trapatoni, a igrali su Zof, Đentile Kabrini, Brio, Širea, Furio, Tardeli, Kauzio... – priseća se Damir. Plašio ga se Juve, plašio ga se Trapatoni, plašio ga se Betega... U Torinu je Juve dobio Rijeku bez Damira, bez Lukića, bez Bačvarevića, teško, sa 2:0.

U Damirovu ispovest meša se nekadašnji najbolji strelac lige Radović. On, naime, „pod punom krivičnom i materijalnom odgovornošću”, tvrdi:

– Danas bi Desnica bio veći igrač od Mesija! Danas ne smeš da pipneš Mesija ili Kristijana Ronalda. Sudija odmah svira faul i daje hafovima ili bekovima žuti ili crveni karton. U naše vreme halfovi su bili prave „ubice” – kaže Radović.

Pitam Desnicu – ko je bio najveći kostolomac, od koga je dobio najveće batine?
Desnica se pipa za koleno.

– Imali ste jednog Bankovića iz Radničkog iz Niša, jednog Šarenca iz Olimpije...Trebalo je odande izvući živu glavu. Znam samo da sam najveće batine u životu dobio na utakmici protiv Trepče. Možda su ti halfovi bili „ubice”, ali su nam bili veliki sportski prijatelji. Ničega više od toga nema…

U to vreme, ugovori su trajali četiri godine, vlasti su donele dekret da igrači ne smeju da odlaze u inostranstvo pre 28. godine, kako bi fudbaleri zabavljali radničku klasu. Tako su fudbalski timovi postajali prave porodice, konkurencija je bila žestoka, a timovi iz provincije, poput Rijeke, Radničkog iz Niša ili sarajevskog Želje, dostizali su neslućene fudbalske evropske visine. 

Tako je na čuvenoj utakmici sa Real Madridom, Rijeka bukvalno osakaćena, jer je sudija isključio, a koga bi drugog, nego Damira Desnicu. Zamislite, zbog – prigovora! Kako je gluvonemi igrač „prigovorio sudiji”?

Taj crveni karton i ta utakmica je odavno prerasla u legendu i vremenom je toliko prepričavana, da je dobila najrazličitije oblike, od crnohumornih, do zavereničkih. Stvar je, ipak, daleko banalnija. Sudija je svirao sporni aut, a Damir je pobesneo i počeo da gestikulira…

– Tako sam od Uefe dobio pismenu potvrdu da sam progovorio – opet je nasmejan, šaleći se na sopstveni račun, kao što to umeju samo najveći.

Čuli smo svakojake priče o njemu: da je propao, da je samo ekonom u Rijeci, da deci donosi kopačke, ali on to negira. Štednja iz inostranstva propala mu je u Ljubljanskoj banci, ali se nekako preživljava. Venčao se sa suprugom koja je takođe gluvonema, ali njihove dve ćerke i unuk, govore i čuju.   

Rijeka je nekada pružila sve Damiru Desnici i on je sa njom ostao neraskidivo vezan. Dugo je razmišljao da li da otkrije nešto što nikome do sada nije.
Uvek je, zapravo, imao još jednu veliku, neprežaljenu ljubav. Ona se zove – Crvena Zvezda.

Jedna utakmica za „plave”, jedan gol

Desnica žali zato što je odigrao samo jednu utakmicu za reprezentaciju Jugoslavije. U dresu „plavih” igrao je sa Borotom, Šurjakom, Mužinićem, Stojkovićem...

Na toj, jednoj utakmici, postigao je gol. U reprezentaciju ga je pozvao selektor Ante Mladinić. Desnica je, osim za Rijeku, igrao nekoliko sezona za belgijski „Kortrijk”.