Kimovo dokazivanje

Entuzijastični aplauz dočekao ga je u prekjuče na svečanosti dodele medalja u velikoj sali u Pjongjangu, gde su prisustvovali vodeći vojni i vladini zvaničnici. Svečanost uoči obeležavanja 71. godina od rođenja njegovog oca Kim Džong Ila bila je još jedna potvrda da je mladi lider Severne Koreje dovoljno „dobar i jak naslednik” svog oca i dede.

Da je tridesetogodišnjem Kim Džong Unu i te kako važno da se dokaže pred svojim podređenima najbolje svedoči činjenica da su u publici, koja mu je na trenutke frenetično aplaudima, bezmalo svi bili duplo stariji od njega.

U političkoj kulturi jugoistočne Azije neguje se kult vremešnih vođa tako da je mladi Kim kao vođa cele nacije pravi izuzetak. U toj situaciji, koliko god to zvučalo suludo na Zapadu, on je prosto bio prinuđen da dokaže da ne odstupa od ideja svog oca – dakle da izvrši i treću nuklearnu probu.

Nezvanične najave da će ove godine Pjongjang izvršiti i četvrtu atomsku probu i lansirati još jednu dugodometnu raketu se, u ovom kontekstu, mogu shvatiti kao veoma moguće.

Premda je ovim ojačan položaj mladog vođe komunističke države koja broji 24 miliona ljudi, potez Pjongjanga je zabrinuo ne samo Zapad i kapitalističke zemlje u susedstvu, već i Kinu kao dosadašnjeg jedinog saveznika Kimove Severne Koreje.

Uprkos tome, čini se da je Kim naučio sve loše lekcije koje se mogu naučiti iz međunarodnih odnosa u 21. veku. Američka invazija na Avganistan i Irak očigledno su ukazali Kimu da je najbolje sredstvo zaštite od napada posedovanje nuklearnog oružja.

Štaviše, način na koji je uz pomoć zapadnih sila svrgnut s vlasti libijski vođa Muamer el Gadafi dokazalo je Pjongjangu da nekad ne vredi ni biti „dobar đak” i ispoštovati sve međunarodne zahteve po pitanju nuklearnog i biološkog oružja.

Uz sve ove „lekcije” Kim i vojno rukovodstvo, od kojeg očigledno poprilično zavisi Kimov opstanak na čelu Severa, shvatili su da ni nagle reforme države neće ići u njihovu korist, imajući na umu šta se dogodilo sa SSSR-om posle nagle promene sistema.

Zbog toga Kim nuklearnom probom pre svega želi da uputi poruku Amerikancima da ih ne diraju, pri čemu se to naravno odnosi i na glavne američke saveznike u regionu – Južnu Koreju i Japan.

Međutim, izvođenje nuklearne probe samo koji sat pre govora naciji američkog predsednika Baraka Obame predstavlja i Kimovu poruku: „Nemojte ni da nas ignorišete”. To je više puta proteklih godina indirektno naznačena očajnička želja Pjongjanga da direktno pregovara sa Vašingtonom na visokom nivou.

S druge strane, Vašington počinje da se uzda u Peking da će nešto učiniti po pitanju Severne Koreje, budući da polako svi shvataju da nove sankcije Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija više neće imati nikakvog posebnog uticaja na ovu najizolovaniju zemlju na svetu.

Dok se Obamina administracija uzda u uskoro novog kineskog predsednika Si Đinpinga da će on sa novom generacijom kineskih političara zauzeti oštriji stav prema Severnoj Koreji i eventualno obustaviti trgovinu sa ovom susednom zemljom, to nije previše verovatno iz najmanje dva kineska strateška interesa.

Prvi je taj da Peking želi da spreči enevutalnu humanitarnu katastrofu na svojoj teritoriji budući da postoji strah da bi kolapsom Severne Koreje veliki broj njenih građana u potrazi za hranom i boljim životom krenuo u egzodus i to u Kinu.

Drugi interes Kine leži u činjenici da bi padom režima u Pjongjangu i eventualnim spajanjem dve Koreje najverovatnije došlo do prodiranja uticaja Seula i Vašingtona na Severu, a ta zemlja sa Kinom deli granicu dugu čak 1.420 kilometara.

Štaviše, Peking Severnu Koreju shvata i kao deo svojevrsnog geostrateškog dvorišta, a činjenica je da sve više jača američko političko i vojno prisustvo u okolini Kine – od strateški pozicioniranih trupa u Australiji do odmrzavanja političkih odnosa sa Mjanmarom koji sa Kinom deli granicu dugu 2.200 kilometara.

U takvoj situaciji Kini odgovara status kvo na Korejskom poluostrvu, koje je posle sukoba dve Koreje, pre skoro 60 godina podeljeno na 38. paraleli. Jedan od poslednjih zamrznutih hladnoratovskih sukoba Istoka i Zapada što se tiče SAD i Kine nema više toliko veze sa ideologijom, odnosno kapitalizmom i komunizmom, već pre svega je pitanje vojne premoći zarad borbe za energentima, prirodnim bogatstvima i novim tržištima.

U takvoj geostrateškoj poziciji dva džina, Kim igra na tu kartu da ga Kina ipak neće „pustiti niz vodu” a da će susedi i međunarodna zajednica, iz straha od nekontrolisanog sukoba, pre ili kasnije sesti za pregovarački sto i pokušati da potkupe Severnu Koreju isporukama pomoći u hrani.

Pojedini analitičari izlaz vide u saradnji Kine i SAD, ali se zasad po ovom pitanju to čini nezamislivim, imajući u vidu želju Kine da postane pomorska velesila i nameru SAD da ipak zadrži svoju premoć u svetu.