Pamte li Valjevci zaslužne građane

Valjevo – Čim izađe iz kuće, pedesetčetvorogodišnji Zoran Bradić odmerenim korakom krene glavnom i najdužom Karađorđevom ulicom u Valjevu. To ne čini slučajno, jer na toj liniji očekuje da će sresti najviše poznanika od kojih mu, možda, neko ponudi ili ga uputi na kakav posao. Prihvata sve – od cepanja drva, unošenja uglja, kopanja kanala do radova u poljoprivredi. Urađeni posao naplaćuje po sistemu „koliko date“.

Ovako već treću godinu izgleda radni dan našeg sagovornika, inače negdašnjeg radnika zatvorene Fabrike vijaka „Gradac“ u kojoj je bio zaposlen punih 30 godina kao konstruktor. U sportskim krugovima ostalo je zabeleženo da je svojevremeno bio osnivač prvog privatnog karate kluba „Ada“ ne samo u rodnom gradu, već i u negdašnjoj Jugoslavije. Učitelj je karatea i nosilac crnog pojasa četvrti dan, glava porodice u kojoj je u međuvremenu i njegova supruga ostala bez posla. Otac je dve uspešne studentkinje na Geološkom fakultetu u Beogradu. Fabrike u kojima su radili su propale u najnepovoljnijem trenutku, kada je trebalo podržati kćerke na studijama. Zoran je očekivao da će ga minuli sportsko-vaspitni rad tokom kojeg je veštini karatea obučio preko 4.000 sugrađana, ipak, preporučiti da ponovo zasnuje bilo kakav radni odnos.

– Oni koji vode brigu o gradu i njegovim stanovnicima zaboravili su šta sam uradio učeći mlade ljude karateu i propagirajući zdrav stil života. To mi nije bilo u opisu radnog mesta, već sam to činio iz ljubavi prema sportu. Mnogi od njih su završili fakultete i stekli zvanja lekara, inženjera, profesora... Zaboravljeno je i to da sam 1992. u Valjevu organizovao pripremni turnir karate reprezentacije Jugoslavije pred svetsko prvenstvo u Španiji. Sa pet objavljenih knjiga i osmišljenom video-igricom, dao sam značajan doprinos popularizaciji ovog sporta, ali i podizanju ugleda grada. I posle svega, kada me oberučke ščepala neman tranzicije koja je uništila moje radno mesto i egzistenciju porodice, svi su zaboravili na Bradića. I prethodna i ova vlast, kao i direktori svih javnih preduzeća u gradu kojima sam se obratio za bilo kakav posao, jer moram da školujem kćerke koje su stigle do master studija, odgovorili su mi skoro na isti način: kako je teška situacija i velika kriza. Od pojedinih koji su na državnim jaslama dobijao sam pride i „savete“ kao onaj da u Sibiru dobro plaćaju ko hoće da radi – priča Zoran, dodajući da su njegovu situaciju jedino prepoznali sveštenici iz crkve u Petnici nudeći mu da radom na sređivanju okućnice i voćnjaka ovog hrama zaradi neki dinar. Tokom dva zimska meseca iscepao je oko 100 kubika drva, ali u poslednje vreme nema ni takvih poslova a do proleća je zastoj i sa kopanjem kanala.

– Ne stidim se ni lopate, sekire ili motike iako sam, pre zatvaranja fabrike, bio najviše za kompjuterom. Ma koje vrste bio, rad je uzvišen čin, ali mene boli loša poruka. Čim sam okačio kimono o klin i sećanja na ono što sam dao gradu i sportu počela da blede, zaboravili su me. Za utehu nije ni podatak da je tranzicija isterala na ulice Srbije 200.000 starijih od 50 godina. Nisam tražio nikakve privilegije, mesto u kancelariji ili kakvu funkciju, već da radim alatkom ili sa svojih deset prstiju – priča Zoran Bradić, koji ima utisak da je sve ono što mu se događalo u protekle tri godine samo ružan san.