Četvrta ofanziva: most na Ibru

Dvojica velikih tkača pokušala su da simultanim radom na dva razboja, briselskom i berlinskom, istkaju tapiseriju Srbije u Evropskoj uniji, ali ponovo se ispostavilo da je to nemoguće sve dok Ivica Dačić i Aleksandar Vučić ne kažu gde su nam granice.

Zaista teška nedelja završena je tako da nismo dobili ništa, ali to ništa nije uticalo na smanjenje optimizma oko određivanja datuma početka pregovora.

Premijer se mučio s Hašimom Tačijem koji, kao i Dačić, ponavlja da međusobnu normalizaciju duguje budućim generacijama. Na dnevni red stiglo je osetljivo pitanje srpskih institucija na severu Kosova, pa je peta runda završena diplomatskom formulom da je postignut izvestan napredak, ali ništa nije dogovoreno.

Za to vreme prvi potpredsednik samo je priželjkivao neki dobar glas iz Brisela kako bi pred domaćinima u Berlinu imao argument da Srbija zaslužuje dobijanje datuma za otpočinjanje pristupnih pregovora sa EU.

Kako su Vučićeve želje ostale neuslišene, morao je stoički da sasluša šefa nemačke diplomatije koji mu je pruskom mirnoćom saopštio da kalendarski poklon Srbiji isključivo zavisi od toga da li su ispunjeni kriterijumi.

Neće biti dodatnih prepreka, glasila je poruka ohrabrenja, ali neće biti popuštanja, glasila je poruka upozorenja Gvida Vestervelea.

Vučić smatra da je moguće sprovesti najveći deo onoga što se od Srbije očekuje u narednom periodu i obezbediti podršku Nemačke za dobijanje datuma početka pregovora o članstvu u EU.

Srbija nikada nije imala veći kredibilitet u Nemačkoj, kaže on. Kredibilitet je nastao na obećanjima koja je nova vlast davala i na prvim potezima koje je učinila. No, izgleda da vremena nema na pretek, potvrđuju ambasadori EU i Nemačke u Beogradu vezujući dobijanje datuma za ono što u narednih mesec dana bude učinjeno u pregovorima s Prištinom.

Na Zapadu kažu da nema novih uslova, ali nekako mi izgleda da je vreme taj novi uslov. Šta je konkretno urađeno oko suda u Kosovskoj Mitrovici, telekomunikacija, struje? Gotovo ništa. Biće da zato pozivaju Vučića da se aktivnije uključi u dijalog.

Premijer Dačić insistira da bi bilo veoma važno da Srbija dobije datum jer bi to predstavljalo „bitan podsticaj” da se dođe do dogovora o Kosovu. „Nedobijanje datuma bi moglo da ubije dijalog zato što bi stvorilo utisak kod Srba da mi jednostavno nikad ništa nećemo dobiti od EU i da ne treba ni voditi ovaj dijalog.”

Ako sam dobro razumeo Nemce, njihov raspored je drukčiji: prvo dogovor, barem njegov čvrst nagoveštaj, a onda datum. Očekivati da će EU promeniti stav je samozavaravanje.

Zar neko misli da u Briselu ne znaju za pad privlačnosti ideje evrointegracija kod Srba izazvan upravo utiskom da „nikada ništa nećemo dobiti“ od EU? Naravno da znaju, ali čiji je to problem? Naš ili EU?

Dakle, u vremenu do aprila, kada će baronesa Ešton podneti izveštaj, na Beogradu je da pokaže dinamičnu kooperativnost. Otuda zahtevi za ubrzavanjem.

Odavno sam da se što pre završi kosovska saga. Normalizacijom oko Kosova dobijamo instant koristi koje se tiču svih, nas ovde i običnih ljudi, Srba i Albanaca, tamo. Dajte da se kurtališemo te elektronske narukvice kojom EU godinama nadgleda naše kretanje.

Krajnje je vreme da siđemo s pozornice na kojoj su političari jedni drugima ponosno kačili lente na revere, hvaleći se epskim patriotizmom, pozivajući se na ustav i preambulu, kadeći tamjanom nebesku budućnost.

Dosta vremena je bačeno u vazduh nespremnošću da se suočimo s nelagodnim pitanjima: zašto su kosovski Albanci samo poslednji u nizu balkanskih naroda koji žele da se razvežu od Srba? Zar mislimo da nekoga možemo da zadržimo na silu?

Zar nam je najvažnije parče teritorije u vremenima kada se te teritorije pretapaju u jedinstvenu evropsku celinu? Dokle ćemo da vitlamo pravdu, ne shvatajući da je međunarodno pravo samo konsenzus moćnika?

Zar je najvažnije da komšiji crkne krava?

Čitava kolekcija srpskih političara ponašala se u skladu sa ovim neodgovorenim pitanjima. Od socijalista i radikala koji su nas uvukli u kosovski košmar, preko kohabitacionih partnera DS-a i DSS-a, pa demokrata bez DSS-a ali sa socijalistima.

Tek kada se konstituisala „patriotska koalicija“ naprednjaka i socijalista – retka kojoj Srbi jakog nacionalnog naboja mogu šta da prigovore na te teme – postalo je jasno da možemo da se odlepimo od prošlosti, da otkačimo tegove koje vučemo.

Nikolić, Dačić, Vučić, to je trijumvirat koji ne mora da strahuje. Koji može da bude hrabar bez rizika da će mu se bilo šta dogoditi. Uostalom, kao takav je dobio podršku Zapada koji nam je preko Borisa Tadića ponovo održao lekciju da u politici nema emocija ili sentimentalnih partnera za sva vremena.

S takvim kapitalom, ova trojka nema izbor već da odradi posao oko Kosova po principu spasti ono što se još može spasti. A toga, da se ne zavaravamo, nije ostalo mnogo.

Prethodna vlast ne samo da je ostavila pregršt neispunjenih obećanja, već Dačić u svojoj Četvrtoj ofanzivi mora da ruši mostove od balvana preko Ibra da bi prešao na pravu stranu.

Koju? Dok Nemci očekuju da Beograd odustane od kontrole nad severom, čini se da je osnivanje zajednice srpskih opština s nadležnostima u oblasti obrazovanja, prosvete, pravosuđa i lokalne samouprave zaista maksimum koji danas može da se izvuče kako bi se rešio problem paralelizma institucija.

Da li će to biti dovoljno za vidan i trajan napredak u odnosu Srbije s Kosovom, što je bitna merna jedinica koja će biti primenjena kada je reč o aprilskom izveštaju Ketrin Ešton?
Možda, no kada Dačić kaže da bi bilo jako dobro ako bi to moglo da se postigne u idućih mesec dana, onda mi to ne lični na realni optimizam nego već pomenutu žurbu zbog dodeljivanja datuma.

Za razliku od establišmenta na vlasti koji kosovska rešenja direktno vezuje za famozni datum, meni je dan početka pregovora sa EU manje važan. I po najboljem scenariju treba nam decenija, što znači da možemo da sačekamo na datum početka pregovora.

Svako rešenje za sever Kosova imaće dalekosežne posledice. Pozitivne, ako se uz strpljenje pronađe pravo rešenje, negativne, ukoliko neko bude smatrao da su mu bitno povređeni interesi.

Nema potrebe da Beograd sam sebe nepotrebno gura u cajtnot.

Gospodo, ne brzajte! Gde su izgubljene decenije, može i po koji mesec više kako bi se došlo do rešenja koja će biti održiva za ljude na Kosovu, a ne skrojena mahom po meri ambicije političara.

Ako se ne spremaju novi izbori, onda i nedobijanje datuma u aprilu nije katastrofa. Srbija treba da ostane posvećena promenama, kako kaže Vučić, tvrdeći da „ovog puta ništa nije radila u poslednji čas”. Neka tako ostane.