Očekivani reizbor predsednika Jermenije

Vest da je jermenski predsednik Serž Sargsjan ponovo pobedio na izborima nije nikoga iznenadila. Izborni gubitnici, pre svih Rafi Ovanesjan, odmah su saopštili da glasanje nije bilo fer, ali ni to ne odudara od folklora koji prati izborni proces u Jermeniji. Pitanje je međutim koji su to razlozi koji su naterali Jermene da, uprkos teškim uslovima života u kojima se trenutno nalaze, odluče da podrže isti pravac.

Političke prilike u ovoj državi južnog Kavkaza daleko su od idealnih. U spoljnopolitičkom smislu, zemlja je faktički potpuno izolovana budući da su odnosi sa Turskom i Azerbejdžanom na ivici nepodnošljivosti i državna granica je potpuno zatvorena. Istovremeno manje-više prijateljski odnosi sa Iranom i Gruzijom nisu Jermeniji od prevelike koristi jer su te dve zemlje opterećene balastom loših odnosa sa SAD odnosno Rusijom.

Ni u unutrašnjopolitičkom smislu stanje nije mnogo bolje. Životni standard građana je veoma nizak, a korupcija je ugrađena u sve pore društva i čini se da je preveliki zalogaj za trenutnu vladajuću garnituru da se sa njom izbori.

Kako je onda moguće da je stari-novi predsednik Sargsjan dobio podršku više od 58 odsto glasača? Njegov glavni izazivač i lider partije Nasleđe Ovanesjan je osvojio tek nešto više od 36 odsto glasova, dok su rezultati ostalih kandidata manje-više na nivou statističke greške.

Istina, konačni rezultati nisu se baš poklopili sa procenama ispitivača javnog mnjenja koji su Sargsjanu predviđali još veći uspeh koji bi išao i do 68 procenata podrške glasačkog tela, dok je Ovanesjanu prognozirano u najboljem slučaju 24 procenta. Do prelomne tačke u promeni predizborne kalkulacije došlo je krajem januara kada je u Jerevanu došlo do pokušaja ubistva predsedničkog kandidata Parujra Hajrikjana (na izborima osvojio 1,3 odsto glasova).

Prema podacima organizacije Evropski prijatelji za Jermeniju, posle pokušaja atentata zabeležen je „vrtoglavi pad” podrške Sargsjanu i napredovanje Ovanesjana. Taj trend je očigledno dao pokriće Ovanesjanu da tvrdi da su rezultati izbora na kojima je izgubio – pokradeni.

Za eventualno pronalaženja ključa za ovakvu računicu treba imati u vidu i pomalo kontradiktornu političku biografiju Sargsjanovog glavnog izazivača. Ovaj harizmatični političar je pobrao simpatije jermenske javnosti, ali i mnogo šire publike, kada se svojevoljno odrekao udobnog života advokata i profesora prava u Kaliforniji i došao u Jermeniju. Iako rođen u SAD odrekao se američkog državljanstva i dobio položaj prvog ministra spoljnih poslova nezavisne Jermenije. Ostao je zapamćen i faks koji je prosledio svetskim liderima odmah po stupanju na ministarsku dužnost: „Jermenija je slobodna. Molim vas da nas priznate.” Tada se u diplomatskim krugovima često prepričavala šala da jermenska diplomatija ima „američki akcenat”.

U svetlu jedne takve biografije i čoveka koji je od početka bio miljenik Zapada, iznenađuje njegov poprilično radikalni pristup dvama problemima koji su otvorena rana jermenske stvarnosti.

U pogledu rešavanja problema Nagorno-Karabaha, jermenske enklave u okviru granica Azerbejdžana, Ovanesjan se otvoreno zalaže za njeno priznavanje kao nezavisne države. Istovremeno, o pitanju zločina koji je u Otomanskom carstvu počinjen nad Jermenima insistira na njegovom obeležavanju kao genocida.

S druge strane, o ovim pitanjima je Sargsjan mnogo „mekši” i otvoreniji za dijalog iako to na prvi pogled ne izgleda tako. Predsednik, inače rodom iz Nagorno-Karabaha za koji je i ratovao, teško da ne želi nezavisnost regiona makar isto onoliko koliko i Ovanesjan. Međutim, spremnost na dijalog jeste ono što Zapad sad očekuje od jermenskog lidera, a Sargsjan je spreman to da im pruži. „Njujork tajms” piše da Vašington insistira na stabilnosti Jermenije jer mu je ona „dragocen saveznik u nadgledanju iranskih nuklearnih ambicija”.

Komentatori u Jerevanu upozoravaju da, iako je Ovanesjan bio svojevrsna personifikacija zapadnog modela koji zemlja želi da usvoji, kod glasača bez odjeka nije bila manje-više otvorena podrška koju su zapadni centri moći ipak dali Sargsjanu i njegovom strpljivom pristupu u odnosima sa Azerbejdžanom i Turskom.

Plata od 260 dolara na koju prosečan Jermenin može da računa svakog meseca svakako nije trend koji nacija želi da zadrži, ali još jedan otvoreni sukob sa susedima dodatno bi unazadio ionako iscrpljenu zemlju.