„Bog otac" ne može da se rehabilituje

Danas optužuju homoseksualce kao što su u 19. veku optuživali žene, u trenutku njihove emancipacije, da žele da unište civilizaciju, kaže poznata francuska istoričarka Elizabet Rudinesko, koja je u Beogradu učestvovala u debati o porodici, u organizaciji Francuskog instituta. Debata je održana u Domu omladine povodom njene knjige „Porodica u rasulu”, objavljene i kod nas u izdanju Akademske knjige i u prevodu Marka Drče. Autorka je gostovala i u Novom Sadu.

Doktor književnih nauka, istoričarka i direktorka istraživanja pri odeljenju za istoriju Univerziteta Pariz VII, Elizabet Rudinesko je u Francuskoj poznata po otvorenom i kritičkom stavu, pogotovo sada kada se vodi polemika oko homoseksualnih brakova i njihovog prava na usvajanje dece, koje je ona oduvek podržavala. Bila je član Pariske frojdovske škole (1969–1981) koju je osnovao Žak Lakan gde se i specijalizovala u psihijatriji.

U knjizi „Porodica u rasulu” razmatra različite oblike porodičnog poretka kako bi pokazala da taj poredak još postoji uprkos dubokoj krizi autoriteta. Porodica je toliko poželjna da je, iako razgrađena, ponovo sastavljena i izmenjena, ostala osnovno načelo organizacije današnjih društava, kaže za „Politiku” Elizabet Rudinesko, koja je, pre ove posete, već bila u Beogradu, ali pre 40 godina.

U knjizi razmatrate princip autoriteta koji je danas u zapadnom društvu zapao u duboku krizu. Da li je mogućno rehabilitovati instituciju zvanu „bog otac”?

Ne, jer danas živimo u laičkom svetu u kojem Bog više ne upravlja sudbinom ljudi. Nekada je po načelu monarhije kralj bio predstavnik Boga na zemlji, bio je postavljen „pravom božjim”, a svaki otac je na neki način bio jednak kralju: kako je ovaj vladao svojim podanicima tako je otac vladao nad ženom i decom. Danas to više nije slučaj i to načelo neće biti rehabilitovano. Vera i bog su privatne stvari, a porodica je drugačija. Roditelji dele autoritet nad decom, a deca se poštuju i smatraju se samosvojnim subjektima, a ne objektima čija je sudbina da podražavaju odrasle. Otuda i postepeno pojavljivanje „životnih doba”. Detinjstvo više nije predvorje dobu zrelosti nego celina za sebe, posebno stanje postojanja.

Kako objašnjavate tu žudnju koju danas izaziva porodica naspram, kao što i sami kažete, ražalovanih patrijarhalnih vrednosti kao što su vojska, crkva, nacija, otadžbina?

Upravo tako što je porodica jedini bedem protiv plemenskog ili individualističkog varvarstva. Ona je mesto kroz koje se društvo razmnožava i zahvaljujući kojem ljudska bića imaju potomke, prošlost i genealogiju. Izaziva žudnju jer u „globalizovanom” svetu ona služi kao sklonište od brisanja granica nacija.

U Francuskoj se vodi polemika oko usvajanja zakona koji bi homoseksualnim parovima dozvolio da usvajaju decu. Vi taj predlog zakona podržavate?

Kako da ne, podržavam ga odavno, još mnogo pre nego što je ovaj predlog zakona ušao u proceduru. Takođe se zalažem za pravo homoseksualnih parova na veštačku oplodnju sa davaocem, kao i za legalizaciju surogat majke za sve parove. Potrebno je zakonski uokviriti sve oblike ljudskog razmnožavanja, inače ćemo imati varvarstvo i komercijalizaciju ljudskog bića.

U jednom periodu porodica je bila osporavana, odbacivana i proglašavana kobnom za razvoj seksualne želje i slobode. Šta se to dogodilo u zapadnom društvu pa danas i homoseksualci žele da usvoje porodični poredak koji je, kao što i sami kažete, „doprineo njihovoj nesreći”?

Od trenutka kada je homoseksualnost prestala da bude kažnjavana stavljanjem na stub srama, homoseksualci su postepeno prestali da se osećaju kao marginalizovani ljudi primorani da budu svrstani u „prokletu rasu” sodomita. Normalizovali su se i postali su obični neurotičari. Ovo stanje je veoma vidljivo u novoj generaciji. Samim tim, nisu više imali potrebu da zataškavaju svoju želju za očinstvom ili materinstvom i nisu više osećali potrebu da osnuju porodice sa partnerom suprotnog pola iako to nisu želeli. Osetili su želju da spoje ljubav, seksualnu želju i potrebu za produžetkom vrste, dakle da budu kao ostali i da pristupe porodičnom poretku. Epidemija side je odigrala centralnu ulogu, pre svega zbog zaveštanja imovine partnerima koji bi umirali mladi, a zatim zbog razmnožavanja. Ovde se radi o borbi života i smrti.

Poznati ste po proimigrantskom stavu. Kako imigracije utiču na porodicu?

Imigracija je oduvek bila potrebna kako bi zemlje preživele i bilo bi pogrešno misliti da se u autarhiji razmnožavamo. Mešanje nacija i rasa je dobra stvar, naročito u zapadnim zemljama gde postoji pad nataliteta i gde imigracija doprinosi njegovom porastu, kao što je slučaj u Nemačkoj.