Bez Puđe nema polaska

Članovi Extreme Summit team-a, predvođeni našim poznatim alpinistom Draganom Jaćimovićem, prvim čovekom iz Srbije koji je osvojio najviši vrh na svetu, pokušaće da se uspnu na najviši vrh na svetu Mont Everest (8.848 m) i dosegnu tačku iznad koje nema ničega: mesto na kome prestaje zemlja, a počinje nebo.
Ovaj poduhvat, uspon, trajaće do 4. juna ove godine.
U devetočlanoj ekipi su: Dragan Jaćimović, Miloš Ivačković, Dragana Rajblović (prošle godine, kao prva žena iz Srbije na vrhu iznad 8.000 metara, stekla pravo da ravnopravno sa ostalim članovima ekspedicije podeli draž uspona na ovu magičnu planinu), Marko Nikolić, Petar Pećanac, Simo Dragićević, Dragan Petrić, Basar Čarovac, Ilija Andrejić.
Zahvaljujući agenciji Mmd Corporate, na stranicama "Putovanja" ćemo vas ukratko obaveštavati o toku njihove avanture.

4. 4. 2007.
Morali smo da ustanemo rano. Sirdar Bola nas je probudio u 7.30 po kineskom vremenu, što znači da je to 5.30 po nepalskom. Upravo je svitalo iznad Zangmua. Doručkovali smo na brzinu, i već posle osam bili smo u džipovima na putu za Nylam. Put vodi uz kanjon praveći serpentine sve do 3.700 metara nadmorske visine. Danas smo tako napravili 1.000 metara uspona, što nije problem na ovim visinama.

5. 4. 2007.
Noć u Nylamu je bila vesela. Psi lutalice su imali svoje obračune, a svaki kamion koji je sinoć prošao kroz jedinu ulicu u gradu morao je da se oglasi sirenom. Prohladno vreme i zapadni vetar su nas ispratili na uspon. Penjali smo se uz jedan stenoviti greben na kojem su se vijorile molitvene zastavice. Uspon je trajao nekoliko sati, a dostigli smo visinu od 4.400 m. n. v. Tu smo napravili nekoliko zanimljivih fotografija, a zatim se vratili u dolinu prema Nylamu.

7. 4. 2007.
Danas smo imali problema sa konekcijom na satelit, ali je na kraju sve proradilo. Tehnika se na ovoj visini ponekad čudno ponaša.
U Tingriju je pre podne bilo dosta toplo, da bi se po podne spustili tamni oblaci. Jak vetar dizao je oblake prašine i peska pa je vidljivost bila smanjena na 100 metara. Mi smo jutros iskoristili priliku da uradimo aklimatizaciju na obližnjem vrhu koji je na 4.600 m. n. v. Odavde se odlično video najviši vrh na svetu. Pogled na severnu stenu Everesta stvarno čoveka ostavlja bez daha. Sada mi je jasno zašto je Tibetanci zovu Čomolungma, što u prevodu znači – Boginja majka zemlja.

8. 4. 2007.
Ustali smo oko osam sati po kineskom vremenu. Posle doručka i pakovanja stvari, negde oko 10, krenuli smo prema baznom kampu. Po nas su došla tri džipa CTMA (China Tibet Mountaineering Assossiation). Posle pedeset kilometara vožnje prema Lasi (glavni grad provincije Tibet), pojavio se veliki putokaz za bazni kamp na kojem je pisalo da je on udaljen 101 kilometar. Nakon šest kilometara od skretanja došli smo do kapije ulaza u Nacionalni park Everest. Tu je obavljena rutinska kontrola naših dozvola za penjanje i viza za ulazak na Tibet. Put nas je dalje vodio na prevoj Pang La (5.120 m) do kojeg smo došli posle 27 kilometara vožnje uz serpentine. Inače, prevoj je od ulaska u Nacionalni park udaljen samo pet kilometara vazdušne linije! Sa prevoja se odlično vide četiri vrha iznad 8.000 metara: Mont Everest (8.848), Loce (8.501), Makalu (8.476) i Cho-Oyu (8.201).
Sa prevoja smo se spustili u dolinu glečera Rongbuk. Manastir Rongbuk (4.980), kako kažu, religijski je objekat podignut na najvišoj nadmorskoj visini na svetu.

9. 4. 2007.
Posle doručka obišli smo jedno uzvišenje na kojem se nalaze ploče sa urezanim imenima poginulih na Everestu. Na jednoj od njih stoji ime Zorana Miletića iz Niša koji je ostao na severoistočnom grebenu negde u visini 7.800 m. n. v. Ploču je postavila Vojvođanska ekspedicija na Everest 2005. godine. Vetar je tokom aklimatizacione šetnje konstantno pojačavao brzinu pa smo se zbog toga vratili do naših šatora.

10. 4. 2007.
Sunce je obasjalo naš kamp u 9.53 časova. Ali, već posle sat vremena došli su tamni oblaci sa severa i počeo je da pada sneg. S vetrom uz lice, krenuli smo na aklimatizaciju. Po prvobitnom planu trebalo je da odemo do isposnice manastira Rongbuk, ali se posle pola sata sa desne strane ukazao jedan mali glečer, pa sam krenuo uz njega. To je bio pun pogodak. Lagano smo se peli, što po morenama, što po samom ledu ispod koga se čuo huk vode. Vremenom glečer se sužavao, a granitne litice sa strane su bile sve veće i veće. Lagano smo dobijali na visini a da to nismo ni primećivali. Posle dva sata stigli smo do kraja.

11. 4. 2007.
Kinezi su ove godine promenili mnoga pravila vezana za uspon na Everest. Razrađivali smo taktiku kako da nastupimo pred njima jer nije svejedno da li ćemo dobiti deset jakova više ili manje. Dobili smo nekoliko jakova manje nego što je bilo planirano, ali to je zanemarljivo u odnosu na velike komercijalne ekspedicije kojima treba i po dvesta jakova!

12. 4. 2007.
Danas je po planu Puđa ceremonija, ali pre toga otišli smo na Rongbuk glečer da bismo napravili dobre fotografije za naše sponzore. Posle sat vremena vetar nas je tako dobro ohladio da nismo više osećali prste na rukama. Spustili smo se nazad u bazni kamp, gde je već stigao monah iz manastira Rongbuk.
Prisustvovao sam na mnogo Puđa ceremonija pred početak ekspedicije, ali ova je bila izuzetna. Ova ceremonija u baznom kampu služi da se da blagoslov svima koji kreću prema vrhu. Nijedan šerpas neće se ni pomeriti dok se Puđa ne završi. Nema Puđe, nema ni penjanja!
U trpezarijski šator nam je uveče došao jedan doktor iz Norveške. Hteo je da uzme uzorak iz naše pljuvačke da bi se uradilo genetsko istraživanje našeg DNK potencijala. Navodno, postoji razlika između ljudi koji su se popeli na Everest i ostalih smrtnika. Pristali smo, uz njegovo obećanje da će nam na i-mejl adresu poslati rezultate istraživanja.

13. 4. 2007.
Ustali smo malo ranije jer je danas bila po planu aklimatizacija do midl-kampa na 5.700 metara. Prvi deo puta vodi pored morene glečera Rongbuk i prilično je monoton. Tek kada smo dobili na visini ukazale su se planine koje se nalaze na samoj granici Kine i Nepala: Lingtren i Pumori. Everest se, naravno, vidi iz svih uglova, čak visoki Cang-ce visok preko 7.700 metara ne može da ga zakloni.

16. 4.2007.
Posle doručka spakovali smo solarne panele, akumulatore, radio uređaje, kablove za rasvetu u Aklimatizacionom bazičnom centru (ABC) i još mnogo tehničke opreme koja nam je juče bila potrebna. Pošto ćemo se posle aklimatizacije ovde vratiti svi su ostavili deo stvari u šatorima. Trpezarijski šator i kuhinja ostaju u Bazičnom centru (BC), a od osoblja kuvar i jedan njegov pomoćnik. Drugi kuvar kreće sa nama i on se više neće vraćati nazad.

17. 4. 2007.
Probudili su me jakovi. Njih tridesetak spavali su sabijeni među našim šatorima. Jutro na glečeru je bilo bez ijednog oblaka. Tek sada vidim gde smo zanoćili. Naši šatori su ukopani u kamenjar morene, a s druge strane presijavaju se ogromni zelenkasti ledeni seraci. Neki od njih viši su od 50 metara. Juče smo napravili grešku jer smo došli pre naših jakova u kamp. Čekali smo ih više od dva sata da nam donesu šatore. Zato sam ih danas pustio pre nas, a mi smo polako uživali u šestočasovnoj šetnji do ABC-a (6.400 m). Ako bi članovi drugih ekspedicija pročitali da sam napisao da je uspon do ABC-a "šetnja", sigurno bi se naljutili. Pozdravljamo vas prvi put iz ABC Everest sa 6.400 m. n. v..

18. 4. 2007.
U ABC-u sunce izlazi ranije nego dole u BC-u. Niko nije spavao baš najbolje, jedino se doktor hvalio da mu je ovo najbolja noć do sada. Danas smo podigli komunikacijski šator. Svi pokreti su nam kao na usporenom snimku. Kada radite na ovoj visini i kada je atmosferski pritisak samo 464 milibara, onda je dehidracija izuzetno izražena.

19. 4. 2007.
Još se privikavamo na visinu. Pomalo nas bolucka glava pre ustajanja, ali kasnije, kako dan odmiče, sve je OK. Posle doručka imao sam sastanak sa šerpasima penjačima o njihovim obavezama u narednih dvadesetak dana. Insistirali su da im napišem na papir šta sve treba da se iznese u visinske kampove jer, kako kažu, tako im je lakše.

21. 4. 2007.
Ponovo problemi sa opremom. Juče nam je "crkao" i drugi laptop, samo što smo uspeli da osposobimo satelitski modem. Očigledno nam nije suđeno da imamo sreće sa tehnikom ovog puta, ali ako je to cena da imamo uspeha kao ekspedicija, onda neka tako bude. Inače, danas neprestano pada sneg, tako da su sve aktivnosti u ABC-u svedene na minimum. Svi su se zabili u šatore i svako na svoj način "ubija vreme".

22. 4. 2007.
Tim je pokušao uspon do severnog sedla (7.150 m) u nadi da će uspeti da postave prvi visinski logor C1. Plan je bio da ako uspeju da ga postave, tu i prespavaju. Ipak, Everest ne bi bio Everest da se u trenutku ne promene uslovi. Dočekao ih jak vetar tako da su doneli mudru odluku da se vrate i prespavaju u ABC-u. Sada svi pijemo čaj i unosimo što više tečnosti u organizam, čekajući prvu bolju vremensku priliku da krenemo u C1.

Srdačan pozdrav sa Tibeta od članova ekspedicije Everest 2007.