Drugi ljudi na internetu

Sa pojavom društvenih mreža, poraslo je i interesovanje socijalnih psihologa za proučavanje ljudskog ponašanja na tim medijima. Pre svega, zato što tu imaju ogroman uzorak ljudskih interakcija koje ostaju u pisanoj formi, i koje nikada ne bi mogli da prikupe na drugačiji način u toj količini. Posle više godina proučavanja, složili su se oko jedne činjenice: ljudi su na internetu druge osobe.

Jedan od glavnih faktora koji doprinosi ovome je takozvani efekat deindividuacije: kada su ljudi ispred ekrana, u svojim stolicama, osećaj sopstvenog identiteta je drastično smanjen. Ovo dovodi do toga da se mnogo manje priklanjaju nekim društvenim normama, i pišu neke stvari koje nikada ne bi izgovorili javno.

U jednoj studiji koja je rađena šezdesetih godina prošlog veka, socijalni psiholog Leon Man proučavao je ponašanje mase u slučajevima kada samoubica preti da će da skoči sa zgrade. U masi uvek postoje oni koji će vikati i ohrabrivati čoveka da skoči. Ono što je zanimljivo, to je da su ti povici ohrabrenja bili češći kada je masa veća, kada je samoubica na višim spratovima, i kada je napolju mračnije – drugim rečima, svi faktori koji su dovodili do veće deindividuacije. Na isti način se objašnjava zbog čega su ljudi tako često ostrašćeni i prepuni govora mržnje u pisanju komentara na internetu. Većina njih bi u bliskoj komunikaciji, kada su potpuno svesni svog identiteta, imali neuporedivo blaže stavove. I ovo nije toliko u vezi sa upotrebom lažnih imena. Čak i kada je osoba na internetu pod svojim imenom i prezimenom, kočnice u komunikaciji su mnogo slabije jer samo nemogućnost da vidimo osobu sa druge strane dovodi do ovog efekta.

Ceo ovaj efekat proizvodi jednu drugu pojavu, a to je formiranje lažne slike o javnom mnjenju. Naime, ljudi danas često čitaju vest na internetu, a zatim čitaju komentare ispod vesti, i na osnovu tih komentara zaključuju „šta narod misli”. Ovo je, međutim, veoma neobjektivan način za formiranje slike o stavu naroda, iz jednog jedinog razloga: negativno nastrojeni ljudi su neuporedivo glasniji, i mnogo će se češće oglašavati.

Recimo da je neku vest pročitalo 1.000 ljudi i da od toga njih 900 podržava ideju, a samo njih 100 je protiv. Međutim, od toga će napisati komentar, recimo, njih 10 koji podržavaju, i njih 20 koji su protiv. Čitalac će onda preći preko svih tih komentara i pomisliti: ,,da li je moguće da je većina ljudi ovoliko negativna, u kakvoj zemlji živim...”, a radi se zapravo o ovom efektu – da su oni najglasniji. Ljudi koji imaju pozitivan stav o nečemu neće imati dovoljno motivacije da ostavljaju komentare.

Zbog ovog efekta, danas lako mogu da se demotivišu novinari, blogeri, ili pisci koji objavljuju svoj sadržaj na internetu, ali poručio bih im da se ne brinu previše. Ponekad je dobro zabraniti komentare na tekstovima, jer ništa ne može toliko da razvodni neku ideju i uništi dobar tekst, kao komentari ljudi kojima je dozvoljeno da napišu šta god im padne na pamet. Popularni bloger i ilustrator Outmil, ovo je ilustrovao slikom Mona Lize koja stoji okačena u Luvru, a pored nje je tabla na kojoj posetioci mogu da ispisuju komentare ,,ha-ha, ružna je”, ,,moja baba bi bolje ovo nacrtala”, i slično. Ako to ne dozvoljava Luvr, zašto bi to neko drugi dozvoljavao?

Još jedna zanimljiva pojava koju su socijalni psiholozi primetili – na internetu je mnogo teža promena uverenja. Postoji jedan princip koji kaže: što više ljudi zna da mi imamo neko uverenje, smanjuju se šanse da ikada od njega odustanemo. Kada neko iznese svoje stavove na internetu, potencijalno ih je izneo celom svetu, i od tog trenutka male su šanse da ih ikada promeni. Zbog ovoga nastaju beskonačne rasprave. Kod ljudi se dešava takozvana „kognitivna disonanca”, efekat kada imamo neko uverenje, a onda se pojavi neka osoba i odgovori nam sa suprotnim stavom, i još postavi adresu neke relevantne internet stranice koja to dokazuje. Jedini način da mozak razreši ovu nelagodnost, ,,disonancu” koja tada nastaje, jeste da ode na Gugl i nađe stranicu koja govori u prilog njegovim stavovima, koju zatim postavi kao protivodgovor, i tako u nedogled. Iz ovih razloga, skoro nikada na internetu nećete naći rečenicu ,,da, u pravu si, priznajem, pogrešio sam”. Jedini način kada se može nešto uraditi po pitanju promene stava jeste slanjem privatnih poruka, jer je tada ova disonanca mnogo manja, i mozak je otvoreniji za promenu stava.

U jednoj studiji, ispitanicima je data placebo pilula, za koju su im rekli da će im izazvati blagu mučninu i nelagodnost. Kada su ih pitali kako se osećaju nakon uzimanja pilule, mnogi od njih su potvrdili da osećaju nelagodnost. Nakon toga im je rečeno da su ih slagali, i da pilula koju su uzeli nema efekta. Međutim, mnogi od ispitanika su i dalje ostajali pri stavu da ipak osećaju mučninu, jer ih je jednostavno bilo sramota da promene svoj stav pred velikim brojem ljudi. Kada bi im nasamo saopštili da je pilula placebo, ovaj efekat ,,odbrane” je bio manje izražen.

Ovo su neki od glavnih zaključaka koje su socijalni psiholozi izveli o ponašanju ljudi na internetu, i poprilično objašnjavaju zbog čega su ljudi ,,onlajn” toliko drugačiji nego uživo. 

Fakultet za medije i komunikacije, Beograd