Prezaposleni dželati

Ovo mi je najteži dan u životu, požalio se novinarima irački ministar za ljudska prava Bahtijar Amin, početkom avgusta 2004. pošto je u Iraku, posle 15-mesečne obustave, ponovo uvedena smrtna kazna. Bila je to mera nevoljno doneta, tada je naglašavano, predviđena samo za izuzetne slučajeve. Nepune tri godine kasnije ispostavlja se da je takvih "izuzetaka" neprijatno mnogo.

Više od sto kažnjenika obešeno je u međuvremenu, a više od 150 nalazi se u čekaonici smrti, što je bilans koji je "Amnesti internešenelu" poslužio kao povod za zabrinutost i saopštenje da je Irak po broju pogubljenja sada četvrti u svetu. Veći broj egzekucija izvrši se još samo u Kini, Iranu i Pakistanu.

Učestala pogubljenja, kako ocenjuje pomenuta organizacija za ljudska prava, predstavljaju "duboko retrogradan" korak, posebno uznemirujući što se trend pojačava, umesto da se smiruje. "Dramatičan porast" zabeležen je prošle godine, kada je na vešala izvedeno 65 osuđenika, među njima i dve žene, navodi se u raportu "Amnestija", citiranom u novinskim i agencijskim izveštajima.

Jedno od tih pogubljenja pretvorilo se u mučnu predstavu za ceo svet. Pretposlednjeg dana 2006. na gubilište je otišao bivši irački predsednik Sadam Husein, 15 dana kasnije dvojica njegovih saradnika, potom sredinom marta još jedan bivši funkcioner, osuđen u istom sudskom postupku za zločine nad šiitima.

To višemesečno suđenje, iščekivano kao irački proces stoleća, pretvorilo se u nešto sasvim drugo. Vođeno haotično i često prekidano, u krugovima stranih eksperata i humanitarnih aktivista izuzetno je loše ocenjeno. Kad se to ima u vidu, treba li se uopšte pitati kako izgledaju suđenja običnim smrtnicima.

"Amnesti internešenel" navodi nekoliko primera izricanja najteže kazne posle suđenja u trajanju od – doslovno – sat ili dva, na osnovu ranijih priznanja osuđenika, bez obzira na to što su ovi pred sudom tvrdili da su im iskazi bili torturom iznuđeni.

Jedno vreme, u praksi su bila i javna priznanja. Optuženici, mnogi sa vidljivim tragovima zlostavljanja, pojavljivali su se na televiziji, u specijalnom programu "Terorizam u rukama pravde" i govorili o svojim nedelima. Emisije su bile prikazivane u udarnom terminu i imale izuzetnu gledanost, kao neka vrsta "lokalnog rijaliti TV šoua", (opaska u izveštaju Bi-Bi-Sija), ali je program ukinut krajem 2005. nakon što je vlada zabranila televizijsko isleđivanje.

Nezadovoljan kritičkim saopštenjem "Amnestija" viši irački sudija Džafar al Musavi uzvratio je kritikom, rekavši da je smrtna kazna predviđena iračkim ustavom, a da kriminalci u Iraku imaju mnogo veća prava nego u mnogim zapadnim zemljama.

Dokument je, međutim, manjkav u tome što uopšte ne pominje mogućnost pomilovanja, pa je "Amnesti" u zaključku raporta apelovao na američke i britanske snage da osuđenike ne predaju u ruke Iračanima jer od tog časa nema više nikakve nade da će im život biti pošteđen. "Oslobodioci", međutim, ne vole da se mešaju u unutrašnje stvari Iraka.