Erbil, grad budućnosti

Jutarnji let iz Beograda za Beč, 25. oktobar 2012.

Krajnja destinacija Erbil, glavni grad Kurdistana u Iraku.

Prilikom čekiranja karte traže mi da pokažem vizu. Pružam gomilu skreniranih papira koji ni meni nisu  najjasniji. Službenik odlazi negde, pa se nakon petnaestak minuta vraća i kaže da je sve u redu

Retko ko ide tamo, pa nisu baš sigurni kako izgleda to nešto što je potrebno da se uđe u Kurdistan. Ok, idemo dalje.

Kratko vreme transfera u Beču i arhitektura tog aerodroma koja me uvek zbuni ne daju mi puno vremena za razmišljanje. Sve je u redu, veliki poluprazni avion, polećemo na vreme.

Oko 3 popodne prvi obrisi grada. Izgleda veliki, boja zemlje je nekako drugačija, zelenila nema mnogo,  reka u daljini, a levo planine. Erbile evo me.

Mali, potpuno novi aerodrom, policajci profesionalni, poslovično neljubazni, prtljag srećom stigao u istom avionu u kom sam i ja bio.

Izlazak iz zgrade, divno sunčano popodne, kiša tek prestala, još sve mokro, ali okupano suncem. Čeka me Muhamed, crn, brkat nasmejan, u odelu ne baš najbolje skrojenom.

„Velkam, velkam Vladan.”

„Bolje te našao Muhamede”!

Obrisi grada u daljini izgledaju impresivno Ono što odmah upada u oči su visoke zgrade od plavog stakla, ravnica, planina,  prostor. Bela ogromna Tojota i krećemo.

Jedan od prvih utisaka je bio i taj da voze ogromne automobile i da su skoro svi beli. 

Muzika sa radija lokalna, odlazimo u direkciju, pozdravljam se sa nekim ljudima koje sam imao prilike da upoznam, a većinu vidim prvi put.

Erbil, Arbil, Irbil, Hawler, sve su to nazivi ovog grada, a meni nekako odgovara Erbil.

Kažu da na ovom mestu ljudi neprekidno žive još od 6500. godine pne. Centar grada je čuvena citadela, stara skoro koliko i naselje. Do nedavno su u citadeli živeli ljudi u jako lošim uslovima. Vlada Kurdistana ih je raselila, trenutno se radi rekonstrukcija. Nakon rekonstrukcije će ponovo naseliti citadelu, ali sa ljudima koji se bave starim zanatima. Biće to vrlo interesantno mesto.

Od te kružne citadele grad je počeo da se širi u koncentričnim krugovima i kada se pogleda mapa grada tako i izgleda.

Grad neverovatnih kontrasta, sam centar oko citadele izgleda kao da su uveli struju u grad iz 17. veka, a kako se udaljavam od centra nailazim na najmodernije građevine, široke bulevare, lance poznatih svetskih hotela, prelepa naselja sa pompeznim imenima Royal Village, English Village, Italian Village, Empire World, Dream City.

I naravno neizbežni beli automobili veličine garsonjere.

Hemin, koji je rođen u Erbilu, mi je rekao da je do 2006. godine grad bio samo oko citadele, sve ovo ostalo, a to je najveći deo grada, je izgrađeno u poslednjih šest godina. 

Tako brza ekspanzija je naravno uzela svoj danak koji se vrlo često ogleda u nedostatku odgovarajuće infrastrukture. Prolazite pored najmodernijeg naselja na svetu, ali trotoar još nije popločan i u slučaju kiše se podrazumeva blato do kolena. Tu je naravno i hronični nedostatak prodavnica, moderni hipermarketi su tek počeli da ulaze na ovo tržište koje je gladno svega.

Odlazak na ručak kod Ferjata je bilo pravo otkrovenje.

Iza visokog crvenog zida se krila ogromna kuća u kojoj žive dve generacije. Dečkić od 3-4 godine nas je dočekao na ulazu i gledao sa velikim interesovanjem. Ulazak u veliki hol kuće, na zidu uramljeni izvezeni citati iz Kurana, pored zida ugaona sofa, na podu stoljnjak sa već postavljenim ručkom.

Obavezno izuvanje pre ulaska u kuću se podrazumeva.

Hrana izvanredna, očigledno je turski uticaj veliki jer je povrće dominantno. Razne vrste sarmi,  jela od mlevenog mesa, ajvar, pasulj, jagnjetina, pirinač, sve smo to obilno zalivali dobrom flaširanom vodom.

Negde u pozadini kuće smo čuli glasove domaćica koje su spremile tu izvanrednu hranu, ali nismo imali prilike da ih vidimo.

Nakon ručka prelazimo u dnevnu sobu. Najmoderniji nameštaj, teške zavese, skupoceni tepih, najnoviji LED televizor, zlatni detalji na plafonu. Tu nas čeka baklava i čaj. Sve vreme nas služi domaćin. Prijatni nasmejani ljudi, gostoprimljivi, ljubazni, da pojednostavim, dobri ljudi.

Ljudi kao i grad, od tradicionalnih kurdskih nošnji do najnovijih odela svetskih dizajnera, sve je izmešano. Postoji kultura izlaska u restorane, kako one sa nacionalnom kuhinjom, tako i one u kojima se  služe internacionalna jela.

U toj oblasti najjače pozicije drže Libanci i Turci. Velikih svetskih lanaca brze hrane nema, ali odlična kafa može da se popije u Costa Rica Cafe, a dobar hamburger u Burger Queen.

Poseban deo priče je kvart koji se zove Ankawa, koji je naseljen isključivo hrišćanima. Malo drugačiji izgled kuća, prepun malih prodavnica u kojima se mogu naći alkoholna pića, bezbroj restorana u kojima se servira hrana sa svih strana sveta.

Ovde je za Božić bila postavljena i najveća jelka na Bliskom istoku.

Nekoliko crkvi, nema džamija. Nema ni verskih netrpeljivosti. U Ankawi su uglavnom smeštena i strana konzularna predstavništva.  Primetan je veliki broj salona za lepotu. Žene su prilično emancipovane, mogu da rade, voze kola, ali još je nemoguće videti samu ženu na ulici ili u restoranu.

Jedna od prvih stvari na šta strancima skreću pažnju jeste da budemo krajnje oprezni prilikom komunikacije sa ženama, šta se sme, a šta ne. Dosta toga nije preporučljivo. Istorija Kurda je bila dosta burna, većina muške populacije je naoružana, prema tome – pamet u glavu.

Snalaženje u gradu nije komplikovano zbog same strukture grada, ali stil vožnje je tipično bliskoistočni. Ukoliko put ima tri trake, vozi se u najmanje pet kolona, ukoliko neko želi da uđe u traku u kojoj ste vi, uradiće to prilično opušteno, bez obzira na to što se vi ne slažete sa time. Obaveznog osiguranja nema, tako da se sve nastale štete rešavaju na licu mesta isplatom u kešu. Američki dolari su potpuno prihvatljivi.  

Grad koji je za mene kao i mnoge druge koji su došli ovde pravo otkrovenje.

Vlada Kurdistana, na čelu sa porodicom Barzani, planira da za nekoliko godina ovo mesto pretvori u novi Dubai. Videćemo, kako su krenuli imaju sve šanse da uspeju u tome.

Idem malo da kružim ulicama Erbila, Irbila, Arbila i Hawlera, uz pozdrav „sarćao”, vidimo se!

Srdačan pozdrav,

Vladan Kilibarda