O čemu ne mogu da se dogovore Dačić i Tači

Gračanica – Kada je, sada već zaboravljeni, premijer Kosova Bajram Kosumi (naslednik Haradinaja na premijerskoj stolici, ono kad je Ramuš prvi put prošetao  do Haškog tribunala) govorio odabranim zvanicama o dostignućima i radu svoje vlade, negde u zadnjim redovima, teatralno i u znak protesta, u glavu se udarao prištinski novinar Fis.

– Dobro, Fis, čoveče… Šta to radiš?

– Ne mogu da ga podnesem. Čitav život je radio protiv države, a sad kad misli da ima državu najviše radi protiv nje!

Fis se odavno ne viđa u Prištini, a glavni problem društva kosovskih Albanaca ostao je nesposobnost i nedostatak kapaciteta da se primene i prihvate osnovni zakoni i elementarne demokratske norme.

Tradicionalni modeli, etnički principi iznad svega, borba protiv Jugoslavije i Srbije, krunisani su međunarodnim prisustvom i njihovim prilagođavanjem zakona isključivo prema potrebama i idejama albanske nacije.

Gde su oni drugi i drugačiji koji su primorani da žive u takvom društvu? Kakvi zakoni za njih važe? Ko onda može da garantuje slobodu, zaštitu i osnovna prava Srba i svih ostalih?

„Integrišite se u kosovske institucije, prihvatite realnost. Niko neće gledati na vaša dokumenta, i srpska i kosovska biće potpuno ravnopravna, samo ih morate imati”, uporno su i ubedljivo ponavljali uticajni predstavnici demokratskog sveta koji su dolazili u pokrajinu.

Danas je gotovo sve suprotno od tih obećanja – srpska dokumenta i tablice ne važe, povratak je propao, u gradovima i ono malo staraca polako nestaje... I, što je najvažnije, traženje makar dela ovih prava najčešće je izvor nevolja, neprijatnosti i kažnjavanja.

Srbi na Kosovu i Metohiji svaki dan dočekaju s nekim pravom manje u svojim životima. Posle decenijskog spektra poniženja, kada je gubitak u pitanju potpuno je svejedno ko se o njemu dogovorio, ko ga je implementirao i doneo u njihove živote.

Jedno takvo malo groblje poniženja formiralo se, u proteklih dva meseca, na srpskoj strani integrisanog prelaza Merdare. Između limenih kućica u kojima se, pre dogovora o zajedničkom upravljanju prelazima, nalazila policija Srbije sada stoje desetine razbacanih registarskih tablica vozila sa srpskim oznakama gradova na KiM.

Ostavljaju ih Srbi i ostali kad idu svojim domovima jer će ih zbog tog parčeta lima policija pretresati i maltretirati. Taj komad metala, više od deceniju, jednak je životu, državi, pripadnosti, kažnjavanju i poniženju.

Taj znak prepoznavanja bio je povod za otmice i ubistva, zbog njega su stradali mladići Ivan Dejanović  i Aleksandar Stanković kod Štrpca. Onda su Beograd i Priština postigli dogovor o slobodi kretanja (dogovor Edita Tahiri – Borislav Stefanović), nestale su PR, PZ, UR, GL i KM tablice, a pojavio se čitav niz novih prepreka.

Na Kosovu i Metohiji nije moguće voziti automobil ako posedujete srpsku vozačku dozvolu izdatu od srpskih kosovskih vlasti; ako upravljate automobilom iz centralne Srbije, a imate kosovsku vozačku dozvolu; ako s kosovskom vozačkom dozvolom krenete preko Merdara u centralnu Srbiju – dalje nećete moći; ako ste položili vozački ispit u periodu do 1999. godine van Kosova; ako se vaš „dosije” zagubio negde u Prištini ne možete dobiti kosovsku vozačku dozvolu; ako imate registarske tablice iz centralne Srbije morate plaćati osiguranje 20 evra nedeljno, na godišnjem nivou plaća se 603 evra, slično prolaze i oni koji s Kosova idu u centralnu Srbiju; ako ste kosovskim vlastima predali srpsku vozačku dozvolu, pa vam je nisu vratili; ako vas maltretira etnički policajac ili carinik; ako u kolima pronađe nove srpske registarske tablice gradova na Kosovu; ako...

Hiljade i hiljade građana, samo u ovom segmentu života, dnevno prolazi šumu prepreka. Kako se navići na nove prepreke? Šta se dešava u drugim oblastima života? Šta je, recimo, s uzurpiranom zemljom ili oduzetim stanovima? Tu je ulog veći, a interes ogroman i često lični. Mogu li, i hoće li, Dačić i Tači da reše sve ove „detalje”?

Dogovori na najvišem nivou najčešće ne predviđaju „kreativnost” balkanskih etničkih administracija, ili su pak tako napisani s predumišljajem da završe u balkanskom blatu, kao izvor novih frustracija i mržnji. Zbog tih i takvih dogovora, samo u jednoj oblasti života, stotine očajnika stoji ispred šaltera.

Ivan je profesionalni vozač, to je njegov jedini posao, radi u privatnoj firmi, njegovog dosijea nema i uskoro će zbog toga izgubiti posao.

„Idem, molim objašnjavam i ništa”, objašnjava već mesecima ovaj profesionalni vozač.
U tom dugačkom redu, na tim nikad do kraja jasnim spiskovima, čeka i episkop raško-prizrenski Teodosije. Izvor iz Kosovske policije kaže za „Politiku” da se na listi čekanja s nepotpunom dokumentacijom nalazi i Teodosije Šibalić.

Logika svake etničke administracije, pa i ove u Prištini, glasi: „Sad je naše vreme!” A kad je naše vreme onda ono važi za naše ljude. Institucionalne prepreke i nebrojene mogućnosti kojima činovnički aparat obesmišljava život deo su kolektivnog nasleđa i pamćenja podeljenog na cikluse dominacije.

Tako je nova prištinska administracija, oslobođena tutorstva Unmika, vratila duh i metodologiju pokrajinskih institucija od Ustava 1974. do početka vladavine

Slobodana Miloševića. Taj duh „njihovog vremena” završio se ciklusom „našeg”, koje se opet prometnulo u sadašnje „njihovo vreme”, gde jedni trpe i ćute, a drugi vladaju i određuju živote i sudbine slabijih. Slabiji ovde uvek čekaju svoje vreme...