Aferaško politikantstvo

Da li ima politike bez afera, ili su afere neminovne da bi se vodila politika? Izgleda da su afere „glavno jelo” politike, ali čim se afere pretvore u političku priču uglavnom su, kako se pokazalo, nerešive. Ni komunisti nisu zazirali od afera. U to vreme bi se neki kadar pred smenu dobro oblatio.

I aktuelna Vlada Srbije se suočila sa aferama. Objavljivanjem informacija o susretima premijera Ivice Dačića sa članom kriminalnog klana Darka Šarića, promenio se odnos snaga u vladajućoj koaliciji. Analitičari su procenili da će vlada preživeti aferu, pa i premijer ukoliko se dokaže da je bio neobavešten. Poslednja afera s mlekom jenjava, ali epilog još ne znamo.

Dejan Vuk Stanković, politički analitičar, kaže da se kod nas napravio toliki galimatijas oko afere s mlekom, da građani ne znaju da li da ga piju, i da se sve svelo na politički obračun.

„Kod nas se stalno ruši vlada kroz afere i da bi se srušio nečiji kredibilitet ne biraju se sredstva. U ovom trenutku većina u u parlamentu je stabilna ali se preko mleka ruši vlast.”

„Iako problem s mlekom nije izmišljen”, kaže Stanković, „došlo je do sukoba zbog tumačenja problema. Čitava stvar bila bi smislenija da u igri nije i rušenje vlasti. Prava procedura bi bila uvođenje inspektora, što bi značilo da se kriza razrešava na institucionalnom nivou. Ovako se proizvodi dnevnopolitički efekat. Građani državi plaćaju servis za rešavanje problema, a ispada da i to rešavaju stranke.”

Stanković kaže da afere za cilj imaju političku dinamiku ali i da često ostaju na nivou glasina.

„Ako problem s mlekom bude stavljen pod tepih, imaćemo problem sa hranom. Kada zaćute stranke, institucije bi trebalo da nastave sa rešavanjem problema. Jer nerešene afere ruše ugled institucija.”

„Političke afere su stalni pratilac politike i u Americi”, kaže naš dopisnik iz Vašingtona Milan Mišić.

„Njihov spisak je podugačak, od „Votergejta” koji je doveo do ostavke predsednika Niksona, pa do najnovije „Bengazi gejta”, u kojoj republikanska opozicija bezuspešno krivicu za smrt ambasadora u Libiji i još trojice diplomata nastoji da svali na predsednika Obamu i Stejt department. Bilo je i primera da se na aferama gradi politika: rat u Iraku je počeo iznošenjem obaveštajnih laži da Sadam Husein poseduje oružje za masovno uništavanje – ali glavni tok američke politike nije aferaški. To je pre svega mukotrpno natezanje između izvršne (predsednika) i zakonodavne vlasti (Kongresa) oko strategije i konkretnih poteza u vođenju države. A afere poput naše s mlekom, koje se tiču zdravlja Amerikanaca, razrešavaju se u okviru institucija sistema: potezima javnog tužioca i sudova.”

U Rusiji je drugačije. „Godinama je važilo pravilo da ’Putin svoje ne izdaje’, što je podrazumevalo da su ministri i visoko funkcioneri ostajali na svojim dužnostima i onda kada bi njihove kolege u nekim drugim zemljama leteli sa dužnosti”, kaže Ljubinka Milinčić, dopisnik iz Moskve.

„A ako su i odlazili, bilo je to „po sopstvenoj želji”, a vlast ih je ispraćala ordenjem. Čak ni odlazak Jurija Luškova, takoreći legendarnog gradonačelnika Moskve, koga je Medvedev „javno” smenio, nije pratio skandal kakav bi se, recimo, mogao očekivati kod nas u sličnoj situaciji – prosto zato što on sam nije želeo da uđe u ozbiljan sukob sa Kremljom.”

„Putinov povratak na mesto predsednika doneo je promene i u toj sferi. Objavljen je rat korupciji, a javnost svakodnevno saznaje o novim hapšenjima i smenjivanjima visokih državnih funkcionera. Potpredsednik Olimpijskog komiteta, čija je firma ’probila’ rokove za gradnju, i koja je desetostruko povećala cenu, smenjen je samo posle jedne ironične Putinove rečenice: ’Bravo, odlično radite’. Opozicija, koja je bila i ostala krajnje slaba, nije u stanju da napravi ozbiljne afere, čak i kad otkrije podatke koji bi mogli da kompromituju nekoga iz vlasti. U poslednje vreme članovi vladajuće Jedinstvene Rusije počeli su da vraćaju poslaničke mandate. To se tumači direktivom rukovodstva da svi koji su ’ranjivi’, dakle za koje se može naći dokaz da krše bilo koji zakon, moraju sami da odu, da ne bi kompromitovali vlast.”

„Kada je reč o svakodnevnom životu, i konkretno kvalitetu hrane – ruski mediji takoreći svakodnevno upozoravaju građane na raznovrsne ’trikove’ kojima nesavesni trgovci pokušavaju da prodaju nekvalitetnu hranu, ali kada je u pitanju ozbiljan problem, kao, na primer, da se hormoni nalaze u mesu uvezenom iz Amerike, ili da neki proizvod odstupa od ruskih standarda, to se rešava odlukom glavnog sanitarnog inspektora o zabrani uvoza ili povlačenju iz prodaje sumnjive namirnice. I tu je kraj”, kaže Ljubinka Milinčić.