„Dan D" za Kosovo?

Približavanje 4. marta, kada se u Briselu održava šesta runda pregovora o Kosovu, podiglo je temperaturu u Beogradu i Prištini i poprilično zbunilo javnost. Najpre je Ivica Dačić neočekivano izjavio da „ne zna u kom smeru se dalje uopšte mogu voditi pregovori s Prištinom, jer njeni predstavnici ne žele ni da razgovaraju o davanju izvršnih ovlašćenja zajednici srpskih opština na Kosovu i Metohiji“, i da je, iako je dijalog jedino rešenje, za njega „potrebno dvoje, u ovom slučaju troje“. I dok deo analitičara zaključuje da Dačić time najavljuje mogući krah pregovora u Briselu i pokušava da skine odgovornost za njihov neuspeh, drugi u tome vide pregovaračku taktiku i pritisak na Ketrin Ešton za koju bi ovakav ishod značio još jedan diplomatski neuspeh EU na Balkanu.

U Prištini su aktivisti pokreta „Samoopredeljenje“ sprečili Hašima Tačija da se obrati parlamentu, iznoseći pred govornicu plakat s natpisom „Hašimovo Kosovo“ na kome je sever, većinski naseljen Srbima, odvojen od ostatka Kosova, i time poslali sličnu poruku Briselu. „Samoopredeljenje“, Tači kao i drugi kosovski političari ne žele ni da čuju za predlog da četiri opštine na severu postanu posebni entitet sa zakonodavnim i izvršnim ovlašćenjima. Međutim, posle „packi“ koje su dobili od SAD i Nemačke zbog preteranog nacionalnog zanosa koje su pokazali jesenas, ni u Prištini nisu sasvim sigurni u stav Zapada. Takav utisak pojačava obraćanje i Prištine i Beograda za pomoć SAD u ovoj rundi pregovora koju su neki već označili kao prelomnu, odnosno, kao „dan D“ i za Beograd i za Prištinu.

Drugim rečima, utisak je da su i srpski i kosovski premijer u protekle tri runde pregovora došli do granice onoga što njihovi birači prihvataju, zbog čega bi se naredna runda mogla završiti pat-pozicijom i prekidom pregovora. Iako se obojica slažu o onome što je još Ahtisarijev plan označio kao „zajednicu srpskih opština“ njihove ideje šta bi ona trebalo da bude su dijametralno suprotne. Dok za Dačića, poznatog po zalaganju za podelu Kosova, zajednica može biti samo nešto nalik Republici Srpskoj u dejtonskoj BiH, za Tačija bi ona mogla biti tek nešto više od nevladine organizacije bez ikakve izvršne vlasti. Čak i ako bi zajednica srpskih opština zadržala izvesne nadležnosti u oblasti obrazovanja, zdravstva ili kulture i za to dobijala sredstva iz Beograda, ona bi išla preko i uz saglasnost vlade u Prištini.

Ukoliko je takav utisak tačan, šesta runda pregovora između srpskog i albanskog premijera biće vruć krompir za Ketrin Ešton od koje bi se očekivalo da arbitrira u ovom sporu, što bi u ovom trenutku bio prevelik zalogaj za EU. Utoliko pre što bi ona trebalo da ponudi i jednom i drugom pregovaraču „šargarepu“ s kojom bi mogli da se vrate kući i predstave takvo rešenje kao uspeh. Za Beograd, nagrada bi bio datum početka pregovora o članstvu u Uniji, dok bi za Prištinu to mogao biti sporazum o stabilizaciji i pridruživanju EU, na kome Brisel radi iako pet članica ne priznaje Kosovo. Pošto se Beogradu, izgleda, više žuri u EU nego Prištini, rešenje bi moglo biti nešto više naklonjeno albanskoj nego srpskoj strani a u to veruju i savetnici Ketrin Ešton koji smatraju da je uzbuđenje u Beogradu i Prištini tek „bura u čaši vode“, ako ne i predstava za domaću javnost uoči sporazuma.

Za EU, rešavanje kvadrature kosovskog kruga ne znači samo posredovanje između Beograda i Prištine nego i konsensus 27 država-članica, pre sve onih koje imaju glavnu reč u Briselu. Najveću težinu u ovom slučaju ima, svakako, Nemačka ali je tamo još 2009. godine odlučeno da poslednju reč u pitanjima širenja EU ima Bundestag. Drugim rečima, da bi se i Beogradu i Prištini ponudile „šargarepe“ EU, potrebna je saglasnost većine nemačkih parlamentaraca koji se nalaze pred još jednim izborima i negativnim stavom čak 80 odsto Nemaca prema širenju unije. Nedavnom posetom Berlinu srpski političari su učinili što su mogli, utisci koje su doneli su, najblaže rečeno, pomešani a izjave koje ovih dana stižu od nemačkih zvaničnika pre govore o zbunjenosti skorašnjim potezima Beograda nego o jasnoj politici prema Zapadnom Balkanu.

Naizgled, Srbiji ide na ruku skori ulazak Hrvatske u EU koji je bio povod irskoj ministarki za evropske pitanja Lusindi Krejton i evropskom komesaru Štefanu Fileu da u zajedničkom tekstu pod naslovom „Godina mogućnosti za EU“ zapišu da „perspektiva evropske integracije ostaje otvorena za ceo region Zapadnog Balkana“ ali upozoravaju i da je javno mnjenje u zemljama unije pod uticajem krize i „naučenih lekcija“. Sličan je stav i Miroslava Lajčaka koji smatra da je „Srbija proteklih meseci napravila veliki napredak. Evropska komisija će zajedno s Ketrin Ešton u aprilu oceniti ovaj napredak, uporediće ga sa onim što je Srbija trebalo da učini i pripremiće preporuku za članice EU. Želeo bih da pregovori sa Srbijom počnu što pre, ali bi bilo preterano danas praviti konkretne zaključke“.

Ukratko, ulozi sve tri strane su veliki a čvor bi mogla da preseče samo EU koja u sličnim situacijama nije lako donosila tu vrstu odluka. Zbog toga bi i ovog puta poslednju reč mogle imati SAD koje, izgleda, još uvek nisu odlučile kakav će status imati četiri opštine na severu Kosova. One će imati važnu ulogu i u implementaciji eventualnog sporazuma jer u Prištini i dalje najveću težinu ima glas SAD.

Profesor Fakulteta političkih nauka