Vrtoglavica od čestih zaokreta

Pravo stanje stvari u Crvenoj zvezdi vidi se posle svake utakmice. Njeni fudbaleri odu pred tribinu na kojoj su njihovi navijači i, u zavisnosti od rezultata, ili s njima obave obred pevanja navijačkih pesama i izvikivanje parola kad pobede, ili pognutih glava trpe sve i svašta što se kaže na njihov račun i onda se aplauzom zahvale za to. Tako je bilo i posle utakmice s Radom, koju nisu dobili, iako su 55 minuta imali igrača više i vodili s 1:0.

„Sever” je Zvezdin sinedrion, a „delije” žreci koji procenjuju šta je zvezdougodno, a šta nije. Presudu sa strepnjom iščekuju i uprava, i trener, i igrači, pa i javnost. I sve dublje se klanjaju i sve više veličaju tog kolektivnog vođu, koji ima stvarnu vlast, mada nigde ne piše da tako i treba da bude.

I drugi imaju sinedrioine (bez toga danas ne može da se zamisli klub), ali oni nisu tako moćni kao Zvezdin. Jer, i Zvezda je veće ime od svih ostalih.

Navijači su i dobili to ime, jer navijaju za svoje. I oduvek žele da njihov tim samo pobeđuje. Međutim, ranije je Crvena zvezda, onaj njen deo koji po statutu rukovodi klubom, postavljao ciljeve, tražio način kako da ih ostvari, ocenjivao učinjeno i sam unosio popravke za koje je zaključio da su potrebne.

Poslednjih godina je Crvena zvezda izgubila tu samostalnost koju svaki klub i svaki tim moraju da imaju. Smenjuje se uspešna i manje uspešna pokolenja igrača, dolaze i odlaze veliki i prosečni treneri, preuzimaju vlast i ostaju bez nje rukovodstva koja dublje ili pliće oru za budućnost...

Nekada se uloži mnogo truda, al godina bude sušna. Nekada se posreći, pa se s manje znanja dobije veći berićet. Ali, navijači, a i javnost, pod uticajem medija, zaborave da nešto procveta tako reći odmah, a za nešto su potrebne godine.

Praktično, čim se ne pobedi, već se priziva neki vetar, koji bi da oduva čak i one do danas uzdizane u nebesa. Zvezda je stara sorta (juče je ušla u 69. godinu), ali ovo je nova sadnica. Ona još nema tako duboke korene da bi izdržala na vetrometini.

Već dugo ona menja i stabla, i kalemare. I od tih silnih zaokreta kao da joj se zavrtelo u glavi. Nije bilo tako davno kada su oni iz sinedriona tražili da ode Džajić. Posle su ga isti prizivali kao mesiju.

Između njegovog odlaska i povratka bilo je mnogo predsednika, još više trenera, a o igračima koji su oblačili Zvezdin dres (neki samo na treninzima) da i ne govorimo.

I željeni rezultati su sve dalje u prošlosti. I dok rukovodstvo Crvene zvezde (a to važi i za ostale klubove) ne nametne da je važnije kakva je igra, a ne kojim rezultatom je završena utakmica. Dobra igra doneće pre ili kasnije i dobre rezultate, a pobeda bez dobre igre, ma kako razgalila srce, ne jemči da će uvek tako da bude.