Učenje jezika

Živim u Torontu i učim Engleski.

Ponekad se od reči stvori priča ili se od nje stvori reč.Pa se upamti oboje.

A prva je bila:

Toronto Pearson Airport,

aerodrom.

Sletećeš kao zvezdica među rasute perle bisera i rubina po crnoj plišanoj noći.

Kako ćeš me prepoznati?

Na izlazu Terminala 1 nosiću karton na kome piše”Dobrodošli”.

Eaton Center,

trgovinski centar.

Tata, molim te nemoj da komentarišeš, ima našeg sveta.

“Da, ima nas, ima”, nasmeja se čovek ispred nas, na pokretnim stepenicama.

“Kad bih sada povikao-LEPOTICE,svaka peta bi se okrenula”.

Ovde ima skoro tristotine prodavnica.

Prava poslastica za šopoholičarke TV Pinka.

CN Tower,

tv toranj.

Restoran na visini od tristapedeset metara.

Sve što treba da se vidi u krugu od pedeset kilometara, vidi se kada se staklenim liftovima popneš do prvog platoa i staneš na providni stakleni pod.

Nemam hrabrosti da se popnem.

Doduše ima i dve i po hiljade stepenika.

Dobra alternativa, baš.

Gardiner,

autoput.

Sa istoka i šest traka vijuga između zgrada, kao da je okačen o balkone na drugom spratu,

Zaviruje u dnevne sobe stanova, ali čuva sve tajne, strahove, brige i radosti onih koji žure onima koji ih čekaju. 

Izdaleka, noću, liči na ognjenu zmiju koja silazi dole uz jezero.

BMO Field,

fudbalski stadion

Muzika, tezge za prodaju klupskih obeležja, sokovi, pivo u plastičnim čašama od pola litre.

Nema puno posla za redare i policiju.

Prvi pomažu da pronađeš svoje sedište, drugi paze da ne uneseš nešto zabranjeno.

Na sajtu kluba u spisku zabranjenih predmeta je čak i kišobran.

Svira himna gostiju. Svi skinuli kape, stoje mirno.

Sedam za sto na zapadnom delu tribina, tik uz ogradu, par metara  od terena.

Sve je u crvenoj boji, sedišta, navijači i domaći igrači.

Deo sam 20.000 navijača, uživam opušteno, ne očekujem da će odnekud doleteti pivska boca, pijem pivo na suncu i plus devet stepeni.

Sever se složno njiše, maše zastavama u ritmu njihovog vođe.

Iza nas mirnije uz duhovite komentare sa tribina i gromoglasno negodovanje kada sudija poništi gol domaćinima.

Još jedno pivo u drugim poluvremenu.

Tribine se prazne za desetak minuta, bez nereda, tiho.

Redovi su pred nekoliko WC-a.

Kupujem crveni šal, da budem pravi navijač.

Service,

usluga.

Mislim, kasirka me pita da li sam zadovoljan sa servisom, pa klimnem glavom (ustvari pitala je da li mi treba pomoć oko kesa).

Zove čoveka koji me pita gde mi je auto.

Možda nisam razumeo to, oko servisa.

Da nije auto servis?

Čovek uzima kese i nosi ih ka izlazu iz prodavnice.

Sramota me je da neko nosi moje kese sa hranom.

Kažem čoveku da imam bolove u leđima. Lažem.

Kretene, kažem sebi.Slušaj, slušaj kada ti govore.

Zašto nisam Bugarin.

Kod njih klimanje glave znači ne.

Isabel Bader theatre,

deo kampusa Viktorija Univerziteta.

Gostuje pozorište iz Beograda. Skromna scenografija ali glumci dobri.

Publika pred vratima dvorane stoji u grupama koje se proširujupoznanicima i prijateljima. Ne može se preko njih.

Nemoguće stvoriti red, kakav je inače ovde, gde se nešto čeka.

Svi ulaze odjednom.

Zauzimaju sedišta za sebe i za nekoga ko će kasnije doći.

Galama i dovikivanje. Stari maniri.

Organizator traži da se popune mesta jer ima još onih koji su pred vratima.

Gase se svetla. Publika oduševljeno aplaudira glumcima.

Oni se, na kraju, klanjaju i svi odlaze zadovoljni.

U podzemnom parkingu sada stoje, strpljivo, u dugačkom redu, jedan iza drugog, u tišini, ispred ATM mašine, da plate parking.

What ‘s up, Marko?

Šta ima, Marko?

Ništa. Šta da ti kažem? Bio sam bez posla.

Sada sam ga dobio.

Mogu da otplaćujem kuću.

Ali sam izgubio oca.

Nisam išao kući četiri godine.

Sada ne mogu da idem da ga sahranim.

Ne mogu da prospem zemlju i kažem da mu bude laka.

Ne mogu da ostavim posao.

Majka je sama. Ja sam sam.

Svi smo razdvojeni. Bol nam je razdvojen.

Redovno sam im slao novac umesto mene.

Poslaću novac majci.

Samo to mogu da uradim.

I ništa više od toga.

Pape street,

Pejp ulica,

u kojoj su nekoliko prodavnica sa našom hranom.

Kada bi se čitala ćirilica, zvala bi se Rare.

Idemo u kupovinu “kod Rare”, kažemo.

Rakia,

rakija.

Neko je ovde zove i “rakidža”, ne mari.

Mi kažemo –rakija.

Ona ulazi ipak u engleski jezik. (I ispod istog)

Ima je i u restoranu koji nosi isto ime, u ulici Kvin.

Second generation,

druga generacija.

Prva, posle prve.

Kod nas bi to bila deca.

Ali deca su se u Kanadu doselila prva.

Znači, posle njih, ja sam druga.

 A trebalo je da sam ja prva.

Unuke su se rodile i one bi bile treća.

Ustvari su prva rođena u Kanadi.

Kod nas, ja bih bio prva.

Uh.

Grandchild,

unuka.

Unuka i ja. Prva i treća generacija. Ili druga i…

Neka, između nas, u familiji, je umešala prste.

Da nije tako, ne bi ni nas bilo.

Grandpa,

deda.

Unuke me ne zovu tako.

Deda zvuči kao dedi-tata.

Zovu me deka.

“Deka, može tebe nosi mene”, kaže mlađa unuka.

Pa naravno.

Ima li slađe gramatičke greške?

Streetcar,

tramvaj

Skoro je ponoć.

Nekoliko ljudi sedi gledajući kroz prozor.

Umorni su.

Kao da sam u nekom filmu sa glumcima svih rasa.

Glas najavljuje sledeću stanicu.

Ulazi čovek, koga često viđam,

sedih brkova i kose i svaki put pomislim:

”Eno mog čika Joce, isti on ”.

To me ispuni srećom.

Napokon, neko moj.

Th,

th

Nema ga kod nas. Ima “dz”, ali nema “th”.

Izgovara se kada specijalno namestiš jezik i usta

a da usput ne upljuješ nekoga.

Reci-Three(tri). Teško je, a?

Kažu mi: Idi i kupi tri(three)sta grama mortadele.

Odem i tražim dvesta pedeset grama. U toj reči nema “th”.

Kupio se trista grama? Da, kažem.

Kupio sam “thrista” grama.

I am sorry,

žao mi je.

Žao mi je, ponekad, što ne mogu, ovde, da kažem nekome,

ono mangupsko, iz dvorišta Šeste beogradske gimnazije,

“Idi da vidiš da nisam tamo”. A kako bih i rekao na engleskom?

Miodrag Topić, Toronto, KANADA