Nikola i Marti

Ovaj deo teksta pišem u ime petogodišnjeg Nikole iz Donje Šipašnice, seoceta nadomak Kosovske Kamenice, na ruke "čika" Ahtisariju, ako je ikako moguće.

Naime, dete kao dete je od nekoga čulo da postoji svet i izvan njegovog sela, ta tri kalema bodljikave žice... pa čak i toliko daleko da ni ta dremljiva samohodna haubica Kfora iz dvorišta ne bi dobacila do tamo?! Nije da on ne veruje u to, samo mu je čudno što ga otac i majka, kad je već toliko dobar i svakog dana pojede ceo ručak koji mu dovoze iz narodne kuhinje, a naveče zaspi toliko rano da sveća ne stigne da izgori ni do pola, nisu dosad vodili tamo.

Zbog svega toga je zamolio da pitamo velikog finskog mudraca, koji sve zna, sve vidi i sve može, da li je to stvarno istina i da li će on nekada, kad baš, baš, baš bude zaslužio, moći da izađe iz sela i vidi taj daleki svet, iza brda?

Ako, pak, "čika" Martijeve vizije ne idu toliko daleko, Nikolici bi značilo i da mu kaže kada će albanska deca prestati da ga tuku, samo zato što se provuče kroz rupu na tarabi i dođe na ledinu da ih gleda kako igraju fudbal?! Ništa mu tu nije jasno. Tuku ga ako se lopta slučajno dokotrlja do njega pa je šutne da im je vrati, tuku ga i ako se dokotrlja pa je ne vrati. Sve mu se čini da je ponekad namerno šutiraju ka njemu, samo da bi ga tukli, ma šta uradio ili ne uradio...

Nije njemu više ni zbog batina "čika" Marti, koliko su mu nejasna ta pravila kosmetskog fudbala, po kojima on siromah svakog dana izigrava nečiju "stativu". Pet mu je godina, "čiko", samo da ponovim. U Finskoj je to verovatno premalo, za toliku robiju...

Drugi deo teksta pišem u ime "zahuktale" diplomatske ofanzive koju, čujemo na sva zvona, povedoše zvanične glave Srbije. Razleteše se munje nebeske po svetu dokazujući čiji je Kosmet i čiji su koreni dole pa se ko pilad u kučini, zapetljaše u visoku politiku, a na sitnicama padaju, ko s kruške.

Elem, evo o čemu je reč. Stoje pred gračaničkom svetinjom švedski i američki vojnik i "znalački" se zagledali u nju (ne prepričavam, prisustvovao sam sceni).

– Ovo je rimska crkva – veli Skandinavac, sav ponosan na svoje znanje.

– Da, negde iz 16. veka, rekao bih po materijalu i načinu gradnje...– jednako se znalački nadoveza teksaski kustos.

– Divna je – složiše se obojica. Gledam ih i ćutim. Kako da ih ubedim da greše. Nigde ni najjednostavnije table sa opštim podacima, pa da pročitaju. Nikoga da izađe pred njih i da im objasni...

Njihova je privilegija da ne znaju. Za nas je luksuz da ih ostavljamo u neznanju. Jesu to "samo" dvojica vojnika, ali i od kapi nastaje potok, a od potoka lako – potop.

Samo plehana tabla, gospodo, i na njoj reč il` dve. To je taj zalet koji nikako da uhvatite, verujući da se "visoka" politika tako zove, jer avionima putujete sa zaludnih na jalove besede.

Sitnice čine savršenstvo, ali savršenstvo nikako nije sitnica. Ne košta mnogo, a znači sve...