Greške treba tražiti u sebi, a ne u drugima

Svako od nas pogreši. Onaj ko zna da je napravio grešku može i da je popravi. Međutim, onaj ko ne vidi svoj pogrešan potez, taj će i sledeći put da odigra isto.

Još je beznadežnije kad se razlog za neuspeh ne traži u sebi, nego u drugima. Ili se smatra da tu ništa ne može da se uradi.

Crvena zvezda već dugo niti igra na visini svog imena, niti postiže rezultate kojima bi bila koliko-toliko zadovoljna. Međutim, nikada se nije čulo da neki igrač bude samokritičan, da trener prizna da ga je kolega iz protivničke ekipe nadmudrio, da članovi Skupštine priznaju da su digli ruku za loš, recimo, statut, da oni iz uprave zaključe da nije dobro što na um, to na drum, da navijači shvate da ne treba oni da budu u središtu pažnje,  da oni iznad kluba uspostave sistem koji će na vreme da signalizira dolazak mutne vode, a ne kad sve bude poplavljeno...

Izgovori se lako nalaze. Javnost ih prihvata zdravo za gotovo, jer se uklapaju u postojeće zablude.

Ako je klub zadužen do guše, onda se samo po sebi razume da su pare krive za sve. Fudbaleri, na primer, ne dobijaju platu na vreme. I kako onda da igraju, kad nemaju od čega ni leba da kupe?! 

Kad kažemo nekome da ga nismo videli sto godina, to niko ne shvata doslovno. Ali, poruka je jasna – od poslednjeg susreta je prošlo mnogo vremena. A to mogu da budu i meseci, nedelje, pa i dani.

Da Milijaš, recimo, protiv Rada nije dao gol iz penala možda bi tada neko rekao da je to zbog toga što nije ima šta da jede. Da je protiv Javora Bajković bar jednom pogrešno procenio kada da istrči ništa lakše, nego da se za to okrivi – glad.

Nema veze ni što naše fudbalere, pa ni Zvezdine, niko nije video da idu gradskim prevozom., jer imaju kola. Ali, dugovanje i gladovanje se lepo rimuju.

Na žalost, niko da progovori o svojoj igri ili igri tima. Zašto je, na primer, Vešović stao kao ukopan i pustio Đurđevića da sam uđe u šesnaesterac i izjednači? Zašto Garido ne prilazi bliže od 30 metara protivničkom golu, nego, iako ima otvoren prostor pred sobom, vraća loptu? Ili, zašto je Milijaš jedini koji može da odigra nešto, a da se njegova namera ne vidi iz aviona? Kako to da je Kasalica imao snage da pretrči svog čuvara i bude brži od golmana, pa iznudi penal? Ili, zašto Zvezdini igrači vode loptu kao da hodaju po žaru? Pa, recimo, zašto Mudrinskom pri vođstvu Zvezde od 1:0 golman Rada odbrani šut, a bio je sam ispred njega, ili da li je mogao da bude obazriviji i da lopta od njegove cevanice ne ode s tri metra od gola preko prečke?

Međutim, to nije za javnost. Ili se ćuti, ili se traži alibi.

A treba da se bude samokritičan i kad se pobeđuje. Jer, uvek može i treba da se uči.

U Zvezdi je minulih godina, od podruma do tavana, previše provetravano, pa je izvetreo i onaj duh velikog kluba, što je ona imala mnogo pre nego što je postala evropski šampion. Od kada postoji nju je nosilo to da od nje nema boljeg i zato se ravnopravno borila s onima koji su od nje i bogatiji, i moćniji, pa i igrački jači.

Mnogo puta joj nisu davane nikakve šanse, ali je uvek bila tvrd orah, jer su neki njeni dotad nepoznati igrači na utakmicama protiv Reala, Liverpula, Milana ili Bajerna izlazili kao pobednici iz duela s najvećim asovima na svetu.

Zvezda je imala velike ciljeve, koje nije uvek i dostizala, ali se ravnala isključivo prema njima. Danas njeni igrači i navijači maštaju da osvoje prvenstvo države.

Ta titula će i doći, ali kad Zvezdin tim svrhu svog postojanja bude našao u megdanima s Čelzijem ili Barselonom, a ne u tri boda od Javora, Rada, Novog Pazara...