007 se vraća u Škotsku

Džems Bond se vraća u Škotsku, objaviće mediji jednom ovakvu vest ukoliko, i kada, sadašnja britanska regija na severnoj trećini ostrva stekne nezavisnost. Najbolji filmski agent 007 i najčuveniji škotski nacionalista iz sveta umetnosti i šou-biznisa Šon Koneri, koji je zavičaj napustio pre više od pola veka, najavio je ovih dana povratak kući, pod navedenim uslovima.
Neće, pri tom, žaliti da napusti blagu klimu i golf terene Bahama, gde se u međuvremenu nastanio, samo ako doživi ono što je iščekivao "otkad zna za sebe".
"U emotivnom smislu nikad nisam ni odlazio", citira "Skotsman" 76- godišnjeg glumca, energičnog pristalicu Škotske nacionalne partije (SNP), političke stranke koja će uveče 3. maja po svim prognozama slaviti izbornu pobedu, a koja je u svoj manifest uvrstila i referendum o nezavisnosti.

Mada će sledećeg četvrtka lokalni i regionalni izbori biti sprovedeni u celoj Velikoj Britaniji, osim u Severnoj Irskoj, gde su održani krajem marta, škotsko izjašnjavanje uzima se kao presudno, toliko da je londonski "Indipendent" u jednom članku poručio: "Pažljivo motrite na Škotsku, ishod bi mogao da pogodi celu zemlju".

Da ideja o vraćanju Škotske u prirodno stanje, pre nego što ju je "grupa vagabunda prodala Londonu", kako to ume da kaže lider SNP Aleks Salmond, nije više preokupacija ekscentrika, već zabrinjavajuće ozbiljan projekat, pokazuje reagovanje Londona. Osude i upozorenja izriču svi politički prvaci, bez izuzetka, iz vlasti i opozicije, počev od premijera Tonija Blera koji je samu pomisao da Škotska bude "istrgnuta iz Ujedinjenog Kraljevstva", okarakterisao kao "ludost".

Mnogi, međutim, upravo u politici vlade premijera Blera vide razloge neraspoloženja javnosti i severno i južno od reke Tvid, prirodne granice između dve nekadašnje zasebne kraljevine koje su pre 300 godina odlučile da se ujedine i sporazum sklopile 1. maja 1707. Jubilej se poklapa gotovo u dan sa izborima, što je ironija svoje vrste, s obzirom na očekivani ishod glasanja.

Zauzvrat, neočekivanim bi se mogli smatrati rezultati ispitivanja javnog mnenja u Engleskoj, gde građani, za razliku od političara, očigledno ne smatraju da bi kraj zajednice bio kraj sveta.

Prema anketi specijalizovane agencije ICM rađene zimus za potrebe "Sandej telegrafa", ne samo da 52 odsto stanovnika Škotske odobrava nezavisnost, već isti stav (o nezavisnosti Škotske) ima i 59 odsto anketiranih žitelja Engleske. A još je zanimljivije da više građana Engleske prihvata (48 odsto), nego što osporava (43 odsto), i ideju samostalne Engleske, bez Severne Irske, Velsa i Škotske.

Ustavna postavka je, naime, takva da Engleska ispada neravnopravnija u odnosu na ostale članice velikobritanske zajednice, jer jedina nema svoj parlament. Istraživanja pokazuju da kod tri petine engleske populacije ova činjenica izaziva nezadovoljstvo, a maltene polovina, dakle, misli da bi Engleskoj bilo bolje samoj.

U propratnom komentaru list konstatuje da se doduše ne može tačno definisati šta sve građani podrazumevaju pod pojmom nezavisnosti i da to možda znači samo veću samostalnost u vođenju poslova, a ne i potpuno razdvajanje. Ali, nesporno je da su mladi ljudi, u celini uzev, manje privrženi ideji zajednice, napisao je autor Džon Kertis.

U svakom slučaju, problem asimetričnosti u parlamentarnom sistemu odlučivanja moraće u skorije vreme da bude rešavan jer je nelogično i neodrživo da škotski poslanici u britanskom parlamentu odlučuju o pitanjima školstva ili zdravstva u Engleskoj, dok engleski parlamentarci takvu mogućnost nemaju u kontra smeru, zato što je Parlament u Londonu britanski, a Parlament u Edinburgu samo škotski. Da li to znači da i Engleska treba da ima svoju skupštinu?

Ne, smatra Dejvid Kameron, sve popularniji lider opozicionih konzervativaca, jer to bi značilo nove rashode političara na račun poreskih obveznika, ali nešto bez sumnje mora da se uradi da se ispravi ovaj paradoks i uravnoteže poslaničke nadležnosti.

Ipak, svakako preteruju oni koji u celoj situaciji slute balkanizaciju problema, makar i u engleskom značenju ovog termina, u smislu rascepkavanja. Ako neke sličnosti i mogu da se pronađu u pogledu neproporcionalnosti parlamentarne hijerarhije, nikakva druga poređenja ne bi došla u obzir. Osim toga, jugoslovenski scenario raspada ionako je neponovljiv.