Tvoje lice, moja duša

Doselili smo se u Dansku pre nešto više od 6 godina. Puno kofera i dva bebirona u rukama. Sad su to već veliki momci. O Danskoj nismo znali ništa više od podataka koje smo mogli da pročitamo na internetu. Nikoga ko ovde živi nismo poznavali. Pošli smo sa glavom punom saveta i priča koje je neko od nekoga čuo, kako je ovo zemlja hladnih, distanciranih ljudi i kako će biti jako teško da se uklopimo.

Da je bilo hladno kad smo došli, jeste. I snega do kolena, i debelog minusa. To je valjda bila jedna od hladnijih zima koje ovde pamte. Sećam se prve kupovine namirnica i mog očaja što većinu stvari ne mogu da prepoznam. Dolazila sam kući sa po pet stvari za koje mislim da eventualno mogu da budu ono što meni treba. Najčešće jedna jeste…

Ubrzo po dolasku smo počeli da učimo jezik. Malo je reći da sam se osećala zbunjeno na prvom času . Ja jednostavno nisam mogla da izgovorim glasove koje je profesor zahtevao od nas da ponovimo, niti sam prepoznavala razliku između mnogih od njih. Posle dosta uspona i padova u motivaciji za učenje, sada sam došla do toga da sam iskreno zavolela ovaj, za moje uši, neobični jezik.

U firmi u kojoj radim ima nešto više od 60 zaposlenih, od toga je nas troje stranaca. DvaAmerikanca i ja. Ja sam prva Srpkinja koju je bilo ko iz moje firme upoznao. O Srbiji znaju ono što čuju na tv-u, beskrajno su zbunjeni našim pravoslavnim običajima i i dalje im je najveća enigma zašto ne razmenjujemo poklone za Božić. Ali zato kad donesem domaću rakiju iz Srbije svi kažu da bolju nisu pili! I to je, valjda, dobar način da pamte Srbiju!

Verujem da ima puno ljudi kojima Danci deluju rezervisano i ”hladno” ali ja takav osećaj nikada nisam imala. Mislim da je razlog tome činjenica da sam ovde došla sa pozitivnim stavom i željom da steknem prijatelje.

Pored Srba, imamo i dosta danskih prijatelja sa kojima se veoma često družimo i posećujemo. Stranci se obično tome čude i napominju kako je teško biti pozvan kod Danaca u kuću. Možda, ali se meni čini da se ti isti stranci ne pretržu da pozovu Dance u goste.

Danska je divna zemlja za decu. Mogućnosti koje im se pružaju su fantastične. Počevši od vrtića i škola pa do vannastavnih aktivnosti i različitih klubova koje imaju. Jedino što treba savladati kulturološku razliku da deca do odlaska u veliki vrtić (za decu stariju od 3 godine) u malom vrtiću (od 6 meseci do 3 godine) popodnevnu dremku provode u kolicima, napolju, dokle god je temperatura iznad -10C. Tek ako je hladnije od -10C spavaju unutra.

Često se moguvideti roditeljikako na terasi svog stana uspavljuju dete ili ostave kolica ispred kafea, dok oni u toplom ispijaju svoju kaficu. Meni se to u početku činilo varvarski. Sada sam naučila da prihvatim takvo ponašanje ali priznajem da ja to ne bih mogla da uradim.

Pre nekoliko godina je bio jedan članak u novinama kako je jedna Dankinja uhapšena u Njujorku pod optužbom da zapostavlja svoje dete, jer je, povedena Danskim običajima, ostavila uspavano dete u kolicima ispred restorana u kome je ručala.

Jedna od bitnijih stvari u Danskoj je njihov crni hleb. Jedu ga svakodnevnu i kunu se u njegovu važnost za zdravlje. Ja ga jako volim i jedem redovno, ali poznajem punostranaca koji ne mogu ni da ga pomirišu. Većina Danaca ga jede za ručak, u kombinaciji sa svakojakim salatama, ribom ili mesom koji se stave direktno na hleb i tako dobije svojevrstan ”otvoren sendvič”.

U svakom slučaju, za one koji možda razmišljaju da se presele na sever Evrope, Dansku kao zemlju odredišta mogu samo najsrdačnije da preporučim.

M. D. - Kopenhagen