Kada očajni zavide nezadovoljnima

Dugotrajni stresni događaji kojima je bilo izloženo naše društvo – ratovi, inflacija, bombardovanje i tranzicija, doveli su do raširenog osećanja besmisla, praznine ili depresivnosti. Sve više osoba javlja se psihoterapeutima ili pokušava samo da se leči uz pomoć sedativa. Depresivno reagovanje kao normalna reakcija se produžila ili pojačala posle izneverenih očekivanja koja smo povremeno imali, pa su se sve veći broj osoba oseća malodušno, tužno, apatično, bespomoćno, beznadežno i gubi sposobnost da se raduju bilo čemu.

Veliki pritisak na porodicu u poslednjih dvadesetak godina da se prilagodi novim i težim uslovima življenja doveo je do toga da porodica prestane da bude podrška i baza koja emocionalno stabilizuje njene članove, a sve više sredina u kojoj se konflikti među najbližima rešavaju na brutalan način. Materijalni stub i sigurnost porodice često su najstariji – penzioneri, čime se i roditelji i unuci stavljaju u zavisnu poziciju, a to uvek produkuje tenziju. Roditelji su izgubili autoritet, jer su i sami bili zabrinuti za sebe i nesigurni su u vrednosti koje treba da prenose na potomstvo. Došlo je do sve većeg alkoholizma i narkomanije, što u značajnoj meri determiniše čin nasilja.

Apatičnost u našem društvu je nešto što pogoduje agresiji, jer ona ima za posledicu manje vrednovanje sebe i života. Gubitak posla, nemogućnost nalaženja novog ili obavljanje posla koji je bitno ispod ličnih kvalifikacija i kompetencija je nešto što dovodi do velikog nepoverenja u sebe ili svet oko sebe. Ukoliko ste roditelj ova situacija vas dodatno frustrira i snižava vam samopouzdanje. Niske nadoknade za rad i velika očekivanja poslodavaca su dodatni udari na samopoštovanje. Veliki broj osoba nema socijalni oslonac u bliskimosobama i prijateljima, jer su i oni u istoj situaciji, što dodatno ruinira kapacitete za prevladavanje situacije. Jedni se osećaju prezaposleno i nezadovoljno, a drugi očajno,jer su bez posla. Tako imamo situaciju da očajni zavide nezadovoljnim. Sa ovakvim stanjima ljudi se teško nose, pa beže u alkoholizam, narkomaniju, nasilje ili pokušaj samoubistva.

Siromaštvo nije samo po sebi stimulans za agresiju, ali se pad u siromaštvo pokazao kao vrlo značajan za pojavu nasilja. Prepušteni sami sebi mladi ljudi nisu u stanju da se odupru ekstremnoj napetosti i osećanju da im nešto nedostaje pa beže u inostranstvo ili u virtuelno – iluzorni svet televizije i interneta. Ili pronalaze sebi slične mlade ljude koji su mentalno utočište pronašli u delinkventnim, navijačkim ili političkim grupama koje im pružaju pseudo snagu.