Da li nam je potrebna kultura

Tužno je koliko priča o kulturi u praksi kratko traje – "nema para", glasi najčešći odgovor na upola saslušano pitanje. Ljudi iz kulture se više narazgovaraju cenkajući se na pijaci sa seljacima nego sa državnim službenicima iz svog resora. Odnosno, kako koji. Za nekoga viski, za drugog nema ni kisela.

Vitalno pitanje u čitavom ovom zapletu jeste to da li smo u stanju (hoćemo li, možemo li) da formiramo tim arbitara koji bi procenjivao šta su kulturna dobra od nacionalnog značaja? Ta dela, odnosno stvaraoce, mora da stimuliše država koju svi mi, inače, obilato pomažemo. Ona, država, da podsetimo, postoji od nas i dobija novac od nas i za nas. Pa, ako ona smatra da nam je kultura uistinu potrebna, sve što treba da uradi jeste to da – primeni obrazac bilo koje zemlje u tranziciji.

Kada je reč, na primer, o književnosti, mada ne samo o njoj, sve zemlje osim Srbije imaju razrađen sistem podsticanja onoga što smatraju svojom književnošću. Osim stipendija, mnoštva plaćenih projekata i drugih načina da umetnik ne stvara u gladovanju, određene su i mesečne svote za "stimulans u radu". Tako se to zove. Dakle, ne pomoć. Ova formulacija govori o svesti da je kultura, zapravo, ta koja pomaže naciji, a ne obratno. Ipak, treba spomenuti primer Austrije u kojoj, u okviru Udruženja pisaca, postoji fond za socijalno ugrožene pisce. U Austriji! Uzgred, osnivač tog fonda je naš čovek, pisac Milo Dor. Da li bi mu takva ideja prošla ovde?

Dalje, imamo onolike bogataše, a nemamo donatore (sentimentalno: mecene). Samo nekoliko kompanija koje interesuje i kultura. "Cepter", "Vital", "Matijević" i još nekoliko njih, sve i uz najbolje na svoju ruku angažovane članove žirija za nagrade (jedine novčano relevantne), ne bi mogli da postignu takve rezultate kakve postižu timovi sponzora rolerijada, slaninijada, a o modi da i ne govorimo.

S jedne strane, stiče se utisak da nam je kultura ponekad ipak potrebna. Bar po busanju u grudi onda kada se hvalimo našim velikanima, mahom iz prošlosti. A vrlo dobro znamo kako su i oni živeli. Upravo onako kako je rekao Tin Ujević: "Dok si živ, nemaš ni za cipele, a kad umreš daju ti ulicu." Doduše, nije imao u vidu sokače od možda tri stotine metara koje je na Crvenom krstu dobio Danilo Kiš. Sa uspehom se divimo i našim živim stvaraocima, ali tek pošto ostvare uspeh u svetu. Eto, od preko četiri stotine književnih nagrada u Srbiji, Zoran Živković je konačno dobio jednu, budući da je bestseler pisac u Americi i šire. Ali zato Žilniku nisu bila odobrena sredstva za najnoviji film. U okviru fizičke kulture, pošteno bi bilo ordenovati roditelje naših sjajnih tenisera. Potom i tu zlatnu decu – za dovijanje i opstanak.

Sistem "uradi sam" i "snađi se kako znaš i umeš" poguban je, ne samo zato što iznuruje, već pre svega zbog toga što to nije nikakav sistem. Jasno je da on prija lovcima u mutnom koji od njega, već u nekoliko generacija, veoma udobno žive. Ali šta nam je preče – komfor pojedinaca sa najvećim zaslugama za sopstveni komfor, ili ono što bi trebalo da bude kultura? Iako se odlaže, odluka kad-tad mora da se donese, tačnije, da se prizna. Roditelji vape da saznaju – da li da decu šalju u manekene ili na studije. Ljudi iz kulture (obrazovanja, zdravstva...) takođe – da li da se umiju ili što pre da otvore kiosk, prostru tezgu, dok još ima mesta na ulici.

Sistem "samo ako si član" (vladin, nevladin, klana, klape...) nanosi veliku štetu kulturi, ali i "društvu članova", ako bolje razmisle. Transparentan je. Suviše je očito "ko se kome dopada", a vlast bi mogla da se održava na mnogo elegantniji način za ne tako velike pare. Ako već nema ljubavi – da se gorko našalimo – provereno je pravilo da neupadljive naklonosti duže traju, čak večno, u jednom bizarnom poređenju, baš kao i kultura.