Memoari s mašnicama

POLITIKA PROZE
Ako u Americi još ima ljubitelja "čiste" književnosti oni će svoju strast podmiriti naručujući knjige preko biblioteke ili Interneta, jer sve su knjižare pretrpane debelim bestselerima pretedenata na stanovanje u Beloj kući od početka 2009. Američki problem je u tome što su svi ovi novopečeni autori rešili da pišu onda kada su duboko zagazili u političke vode.
Jer, kaže jedan od najuglednijih književnih kritičara, Mičiko Kakutani, u nedeljnom "Njujork tajmsu", knjige čiji su autori političari u trci (istina preranoj) za osvajanje Bele kuće na izborima krajem 2008. ili oni koji još ispituju teren za kandidature, najobičnija su "politička" roba: "u naporu da se prevari, obmane i zavede čitalac, da se racionalizuju greške iz prošlosti i pronađe vakcina za buduće kikseve…"

Uz skaske o autorovim naivnostima ili dobroćudnosti iz perioda najranijeg detinjstva, ponekoj zabludi ili dečijem podvigu, popularnom idolu (Hilari je na primer, od svih "Bitlsa", obožavala baš Pola Makartnija), knjige predsedničkih kandidata obiluju političkim preporukama, samohvalisanjem, prizemnostima iz svakodnevice koje u njihovim očima dobijaju posebno značenje, i povremenim priznavanjima krivice, griže savesti zbog beznačajnih događaja iz daleke prošlosti. Ipak, biranje reči, stilistički trikovi, način na koji svaki pretendent na predsednički tron sebe predstavlja, mogu biti način da čitalac zaviri u stvarnu ličnost mogućeg budućeg predsednika jedine svetske supersile.

Kada se razgrnu slojevi carevog ruha kojim su sami sebe okitili, u promotivnim biografijama mogu se pokatkad pronaći i neki odgovori na pitanja: ima li autor osobine ličnosti koje bi morale da odlikuju uspešnog šefa države? Zato su svi vodeći kandidati za predsedničke izbore sledeće godine, i mnogi za koje se veruje da tek planiraju da se zvanično upuste u trku, od Ala Gora do Freda Tompsona i Njuta Gingriča, već objavili svoje knjige, često i uz pomoć unajmljenog profesionalnog pisca ili urednika.

Mit Romni, guverner Masačusetsa, konzervativni republikanac, otac petorice sinova, milioner sa harvardskom diplomom, bio bi prvi mormon na čelu SAD, ukoliko bi pobedio. U knjizi "o krizi i liderima" preporučuje se svojim biračima deleći sa njima "trenutke prosvetljenja" ali i "strateške bilanse", dok Rudi Đulijani, gradonačelnik Njujorka u vreme 11. septembra, često u svojoj promotivnoj biografiji koristi sportske izraze i opise, najčešće iz sveta boksa. Obojica promovišu ideju da država može da se vodi kao uspešan biznis i da oni koji menadžerski efikasno umeju da rešavaju probleme, treba da budu lideri nacije. Nije važno kakvi su im stavovi i da li su na levici ili desnici.

Hilari Klinton je kao i nekadašnji potpredsednik Al Gor – koji bi, priča se, naknadno mogao da joj pomrsi račune, odluči li da se posle osvojenog filmskog Oskara vrati politici – bila đak i student odlikaš. Edvards je želeo da bude advokat, i da izbavi nevine iz "kovitlaca pravne birokratije", dok senator Barak Obama priznaje da ga muče rasna pitanja pa je u ranoj mladosti sticao prijatelje među politički aktivnim crnim studentima, Latinoamerikancima, profesorima leve orijentacije i feministkinjama. Obama je, kako to opisuje u jednoj od svoje dve prozne knjige, prolazio kroz periode adolescentskog buntovništva, pa ne krije da je voleo da "duva marihuanu ili hašiš" ili da se napije kako bi iz glave izbacio misli o tome "ko sam ja, u stvari". Za razliku od spomenutih "biznis političara" republikanski kandidat Džon Makejn i mladi, "ne preterano crn", naočit Obama, vole da razmišljaju o egzistencijalnim pitanjima, identitetu, časti, dužnosti i sopstvenim sumnjama.

Obama, čije ispovesti se ovde ocenjuju kao "vrlo autentične"otkriva da je odrastajući naučio kako da zadovolji okolinu: Ljudi su prijatno iznenađeni, ispoveda se mogući prvi crni predsednik SAD, kad si ljubazan i kad im se smeškaš, kad shvate da su u društvu sa dobro vaspitanim mladim crnim čovekom koji "nije gnevan".

Buntovništvo nije bila osobina nekadašnje prve dame i moguće prve žene na čelu SAD, Hilari Klinton. Kritičari su ocrnili njenu knjigu "Živa istorija" (2003), za koju je Morin Dod u "Njujork tajmsu" rekla da nije "ni živa ni istorija", a Kakutani je dobiberio tvrdnjom da je Hilari proračunato ispolirala svoju privatnu zonu. Od cele priče o Moniki Luinski i njenom mužu, od Hilari se moglo saznati da je htela u tom trenutku da mu kao supruga "zavrne vrat", ali on je "istovremeno i moj predsednik". Zato je Hilari ljuta na "konspiraciju desničara" i na Keneta Stara koji se politički motivisan okomio na predsednika. Cilj "Žive istorije" je da sahrani sva pitanja a ne da podstakne nova, zamerili su kritičari.

Ako to nije biografija, jer se iz nje ne može saznati ništa što nije dobro skrojeno u kabinetima stručnjaka za imidž Hilar Klinton, a nije ni politička analiza, jer su za sve krive "zavere protivnika", šta je, onda, ovo štivo i slična pisanija predsedničkih kandidata? Suviše bi lepo i neistinito bilo reći da je to memoarska proza. To su pre pažljivo upakovani paketi sa mašnama pripremljeni za neku buduću božićnu jelku u tako željenoj Beloj kući.