Rat imidža

RUSIJA I ZAPAD
Bez obzira na diplomatsko smeškanje, Zapad se odnosi prema današnjoj Rusiji kao prema velikoj, u prljavštini ogrezloj sobi, s musavim prozorima i leglima bubarusa, a sve to u zajedničkoj evropskoj kući. Zapad oseća  gadljivu uzrujanost što Rusi ne žure da se late  krpe za pranje poda. Time se i objašnjava nečuvena degradacija lika Rusije u očima naših zapadnih suseda.
Strpljenju Zapada je, čini se, došao kraj. Protiv ćumeza zaraženog mikrobima preduzima se novi vid hladnog rata – rat imidža, koji, za razliku od klasičnog hladnog rata, ne zna za opasnost prerastanja u vojni sukob, već je usmeren na odstranjivanje. Zbog nepridržavanja etičke higijene, Rusija je kažnjena  stvaranjem odbojne slike o njoj.

Uzvratiti tvrdnjom da je Rusija – uzorna zemlja, značilo bi, pre svega, nasmejati se na sopstveni  račun. Bez obzira na šarenilo javnog mnenja u Rusiji, ne znam  ni jednog čoveka koji bi bio zadovoljan ovdašnjom korupcijom, bezdušnom birokratijom, stanjem u armiji, zdravstvenom zaštitom, sistemom obrazovanja, skupoćom nekretnina i t.d. Ipak, bez obzira na sve njene nevolje, Rusija sebe ne vidi  i ne može videti kao prljavu sobu u opšteevropskoj kući. U eri globalizacije možda je neukusno podsećanje na kulturološku teoriju Osvalda Špenglera, ali Rusiju ne možemo a da ne smatramo posebnom civilizacijom, koja ne spada  u Zapad ali ni  u Istok. Ona je – sebi svojstvena, mada to ne mora da  znači i  tvorevina za sebe.

Da kojim slučajem imamo žuta lica i kose oči, niko nas ne bi ubrajao u Evropu, ali smo mi ipak bela rasa. Hteli ne hteli, nekakva smo svojta. Pokrećući rat imidža u odnosu na Rusiju, Zapad se   i nehotice uzda u svoj evropocentrizam, smatrajući svoju civilizaciju prestižnim klubom, jedinom garancijom visokog kvaliteta života. Rusija je, kao civilizacija nerazvijene metodologije, već mnogo toga preuzela od Zapada. Puškin nije uzalud  rekao da je Petar Veliki probio prozor u Evropu; to doživljavam kao prozor iz koga se Evropa najzad dobro vidi, ali nikako ne i kao utapanje u nju.

Taoci fantazija

Naša nevolja kao i naša prednost jeste to, što se vrednosti naše inokosne civilizacije nalaze u demontiranom, rastavljenom, razgrabljenom vidu. Pogotovo što su se, te vrednosti, dva puta u jednom veku, u vreme revolucije i u vreme perestrojke, menjale na najradikalniji način. Naša navodna sklonost da grešimo i da se kajemo, da se predano molimo i raspućinski bludničimo – više je figurativno preterivanje nego verna nacionalna aksiologija. Oslanjajući se na te stereotipe, teško je postići veću vitalnost države i sprovesti njenu neophodnu modernizaciju. Slabost liberalnog resursa u Rusiji tumači se time, što se on ne slaže sa unutrašnjim porivima ruske duše, tim pre što se na porivima civilizacije baš i ne grade. Ispali smo taoci svojih fantazija, a i vlast vrda, težeći da pomiri Svetu Rusiju sa tržištem, otrpljene uvrede sa visokomernošću i podsvesnim imperijalizmom. Zapad na to odgovara optužbama: vi ste mračnjaci; kod vas ubijaju one što drugačije misle; kod vas vlada rasizam na svakodnevnoj osnovi. Ako želite da se popravite, veli isti taj Zapad, pridružite nam se, mi ćemo vam pomoći.

Kada bismo to poslušali, to više ne bismo bili mi.

Mada, s druge strane, držeći do svoje maglovite, nesrećom nagrižene samoidentifikacije, koja nimalo ne nalikuje japanskoj vernosti tradicijama, Rusija postepeno hvata korak – nezavisno od vektora aktuelne vlasti – sa opšteljudskim vrednostima koje, u stvari, i čine evropsku formulu. Ma šta Zapad govorio o stanju ruskih sloboda, Rusija je u poslednjih petnaestak godina, bez obzira na unutrašnja lutanja, (p)ostala daleko slobodnija nego u bilo kom trenutku svoje istorije. Sloboda, pre svega privatnog života, stekla je nezamislive razmere i teško da se može vratiti na staro. Potrošačko društvo i ispovedanje filozofije zadovoljstva takođe su postali stvarnost, čak i za one koji ih negiraju. Svest današnjeg ruskog čoveka sve više poprima subverzivni, nadrealistički vid. U stvari, to i jeste lice stvarne a ne zamišljene Rusije.

Nacionalni utopisti

Zapad pak, iz tog protivurečnog državnog bića, ističe uglavnom ono, što mu se čini skandaloznim i čudovišnim.

Ne tvrdim da se Rusija nalazi u previranju ili na prekretnici. Bilo bi to uprošćavanje. Rusija se nalazi u stanju svog, unutrašnjeg, rata imidža, i to  sa samom sobom. Od toga, kakav će model života odabrati novo pokolenje, ne zavisi samo budućnost Rusije, već i to da li će Rusija uopšte imati budućnost. Bilo bi suviše nerazumno preuzimati od Zapada samo tehnologiju, bez odgovarajućeg idejnog ispunjavanja života. Takav konzervativni cinizam nije delotvoran iz istorijske perspektive. Od Zapada bi trebalo preuzimati opštekulturna dostignuća. Slepo podražavanje zapadnog stila života ionako nam ne bi pošlo za rukom. Vreme utopija je završeno, mada je ostalo još podosta nacionalnih utopista. Mi – nismo Evropljani, ali nismo ni Skiti. Mi imamo svoj dom. I treba da živimo širom otvorenih prozora.