Šilovo – selo iz kojeg se Srbi ne iseljavaju

Gnjilane, Šilovo – Jedno od tri najveća srpska sela u Kosovskom Pomoravlju, pored Kusca i Pasjana, jeste Šilovo iz kojeg se u poslednjih 14 godina nije odselio nijedan Srbin. U četiri mahale – Mečina, Dilinska, Žegranska i Bančova – u kućama koje su pribijene jedna uz drugu živi 1.200 Srba, u predgrađu Gnjilana, koje od grada, u kojem ima tek nekoliko desetina Srba, deli industrijska zona.

U privatnoj dvospratnoj kući poodavno je zgrada okruga, Kulturno-prosvetni centar „Božidar Mitrović – Šandor”, a tu je i Dom zdravlja, odnosno zdravstveni centar Gnjilane – Šilovo i državna apoteka, u kojoj, kažu meštani, poodavno nema lekova na recept.

„Znamo da Srbija šalje lekove, ali ti lekovi završavaju u nekim drugim rafovima, ne kod onih kojima su potrebni. Moram da idem čak u Vranje i da kupujem lekove. Treba mi prvo para za prevoz, pa onda da platim ono što mi je država već dala”, priča čovek srednjih godina koji ne želi da se predstavi. Dodaje da selo ima privatnu apoteku, ali u njoj nema svih lekova. „Neka proveri Beograd gde ti lekovi završavaju, i ko se bogati, na muci nas bolesnih”, nastavlja on.

Malo dalje, stoje tri Srbina. Jedan od njih je Ivan Trajković, reče 50. mu je godina, vlasnik je picerije „Talijan”. Sa suprugom i dvoje dece živi u dvospratnoj kući. Kasnije smo čuli da potiče iz bogate familije, „pa nije nikome čudno kad vidi tako opremljenu kuću i tako lep kafić”.

Šeretski nas poziva da popijemo kafu, a čusmo košta 40 dinara, pivo je 100 dinara, a najskuplji je „džek denijels”, za čašicu treba dati 350 dinara. Picerija „Talijan” radi od osam ujutru do dva posle ponoći i sve je, kaže Ivan, puno. Posebno leti kada dođu iz svih krajeva u goste, tu kod svojih u Šilovo. Sa njim je i Zvonko Petrović (45), koji sa majkom živi od 17.500 dinara. Beograd, kaže, daje novčanu nadoknadu od 11.000 dinara, a do rata je radio u Gnjilanu. Srećemo Jovana Jašovića (39) i Srđana Baloševića (42), koji su krenuli, kažu, na piće. Pitamo njih i vlasnika „Talijana” ima li u Šilovu ijedna ženska duša:

„Deca su u školi, a one koje rade su na poslu, ali je kod nas najviše domaćica i sve su u kući”, kaže Ivan Trajković.

Po hladom vremenu u centru gde je česma podignuta Caru Lazaru u čast, a vraćen i spomenik koji je porušen u naletu Albanaca 1999. godine iz depoa američke baze „Montid”, Seif Saćifi, iz Kosovske Kamenice, prodaje sadnice jabuke, šljive, kruške. Kaže da sadnice prodaje po evro, a nekad se desi da ceo dan „predreždi” na jednom mestu, pored dotrajalog kombija i da ništa ne proda.

Blatnjavim sokacima niko nije prolazio dok smo bili u Šilovu, odnekud se odjednom stvoriše dve gimnazijalke, Milica i Jovana. Učenice četvrtog razreda. Ne htedoše da se slikaju, rekoše da su dobri đaci, da subotom izlaze kao i sva druga deca u diskoteku i desi se da ostanu do jedan posle ponoći.

U selu Šilovu, okruženo Muađerijem i Mališevom, albanskim selima, i Kuscem u kojem su Srbi, kažu da je „bezbednost zadovoljavajuća”. Rekoše da su 17. marta 2004, Albanci došli do ulaza u selo, ali ih 1.000 Srba sprečilo da uđu uz pomoć američkog Kfora. Bilo je problema i to žešćih 2009. godine, kada su im isključili struju punih devet dana i kada su pobacali svu hranu iz frižidera i zamrzivača. Nekoliko žena tada je KPS teže povredio. Ali ovi Srbi, ovde u Šilovu, rešeni su da ostanu. Oči su, kažu, uprli u Beograd, jer Beograd ih „hrani, leči” i veruju da se sa vekovnih ognjišta neće pomerati.

B. Radomirović