Probuđeni duh pobune

„Ogvožđena” Gorane Balančević je atraktivan dramski tekst fragmentarne strukture, sa uključenim songovima, a obojen apsurdnim humorom i vrlo izazovnim pristupom u predstavljanju savremene srpske stvarnosti. Glavna akterka je Vesela, samohrana majka dvoje dece, formalno zaposlena u nekom provincijskom železničkom preduzeću, ali zapravo bez posla, osuđena na sumorno batrganje iz jednog sektora propale firme u drugi. Mesto dešavanja radnje, železnica u stečaju, sugestivna je metafora opšte društvene propasti, trome zaglavljenosti u ništavilu beznađa. Motiv vozova koji ne idu slikovito izražava našu odsečenost, nedostatak komunikacije sa svetom, te generalno odsustvo pravca kretanja i budućnosti. Takođe, prikaz okolnosti u preduzeću koje ne posluje otvara prostor živopisnog slikanja iščašenih međuljudskih odnosa, prinuđenosti na zversku borbu za opstanak.

Žanrovski i tematski, tekst „Ogvožđena” ima sličnosti sa komadom Olge Dimitrijević „Radnici umiru pevajući”, izvedenim na sceni Bitef teatra, u režiji Anđelke Nikolić. Za razliku od scenskog koncepta Nikolićeve koji je po sebi bio zanimljiv, ali je udaljio gledaoce od brojnijih značenja drame, rediteljski pristup Đurđe Tešić u postavci „Ogvožđene” vrlo je primeren jer sa uspehom izvodi na scenu višeznačnost komada. Tešićeva se opredelila za preovlađujuće parodičan stil treš estetike. Scenski prostor koji predstavlja kancelariju određen je kičastim, šljašteće zlatastim zavesama koje uspostavljaju značenje (lažnog) glamura, parodiju kroz kontrast (scenograf i kostimograf je Zorana Petrov). Svakodnevnica likova je u potpunoj suprotnosti sa svakim glamurom, prašnjava je i ugušena depresijom. Stilizacija je odgovarajući izbor u odnosu na žanrovsku opredeljenost komada. Imajući u vidu da je reč o socijalnom mjuziklu, stilizacija podrazumeva i brehtovsko značenje kritičkog oneobičavanje songova. Šteta je to što je većina ovih songova u predstavi otpevana na playback. Takvo izvođenje deluje jeftino i neautentično, a pri tome je par pesama otpevano uživo, bez jasnijeg opravdanja te nedoslednosti.

Igra glumaca je adekvatno uklopljena u osnovnu teatralizaciju postavke. Ipak, povišeni ton i teatralnost nisu jedina sredstva njihovog izražavanja. Manirizam je isprepleten sa realističkim tonovima koji su bitni utoliko što opipljivije izražavaju emotivna stanja likova, čine ih stvarnim ljudskim bićima sa kojima se lako možemo identifikovati. Dušanka Stojanović Glid prodorno igra odbačenu Veselu, surovo ispljunutu na obode postojanja. Marija Vicković stvara lik suptilne Sanje, Veseline starije ćerke, dirigentkinje zgađene primitivizmom okruženja, kao i poslom njene sestre Nine (Sloboda Mićalović) koja radi kao kozmetičarka i pevaljka u nekoj kafančini te izmučene provincije, nudeći gostima više svoje telo nego glas. Zlatija Ocokoljić Ivanović predano i verodostojno je nastupila u liku drčne i usamljene kuvarice Mitre koja se lavovski bori za svoju teritoriju, kao i magacionerka Slobodanka (Mariana Aranđelović). Lik Hristine, ponižavane čistačice, uzbudljivo je dala Olga Odanović, dok je Anastasia Mandić sa uverljivom lakoćom i sigurnošću oblikovala Radicu koja preko kreveta nastoji da obezbedi svoju sigurnost, verujući da se „svako mora snalaziti onako kako najbolje ume”. Predrag Ejdus igra Šefa nad Šefom, prepoznatljivo neosetljivog mufljuza, a Miloš Đorđević Dragana, Veselinog ljubavnika i takođe neuposlenog mašinovođu.  

Šteta je što u tekstu/predstavi nema još više scena koje snažno izražavaju dubinu ličnih drama likova, poput suptilno ispovedne devete scene, između Sanje i Nine, ili kao u provokativno ogavnoj trinaestoj sceni sa Hristinom - Baba Serom, gde ona otkriva veličinu lične tragedije zbog posla koji radi već trideset šest godina. Scene sa tri bakice (Aleksandra Nikolić, Gorjana Janjić, Anđelka Ristić) su se mogle još produbiti. Takođe se mogao više razraditi i dopuniti motiv uticajnog političara u čiju čast bakice spremaju priredbu - taj motiv otvara širi (a neispunjeni) prostor društveno-političke diskusije.

Postavljanje „Ogvožđene” je vrlo uspešan repertoarski potez Narodnog pozorišta. Predstava značajno odražava naše obogaljeno društvo i markantno iscrtava patnje njegovih žrtava, galeriju sasušenih, istrošenih, suicidalnih ljudi koje je dugogodišnja besperspektivnost življenja osudila na bitisanje u jednom vakumiranom svetu. Bitno je napomenuti i to da se autori ne zadovoljavaju sa pukom konstatacijom takvog stanja, već glasno pozivaju na akciju i promenu, na buđenje iz mrtvih i borbu za novi život, ma gde on bio.