Miljenica medija

Plasiravši se u drugi krug predsedničkih izbora u Francuskoj, kandidatkinja Socijalističke partije Segolen Roajal dobila je šansu da postane prva žena predsednik u istoriji ove zemlje. Pre godinu dana, kada je bila miljenica medija, njene šanse činile su se mnogo većim, ali ona sve čini da povrati zlatnu priliku koja joj se ukazala. Samo što je završila prilično opširan govor u noći posle prvog kruga, sela je u avion i nastavila predizbornu turneju.

Segolen Roajal je energična žena, koja svojim životom želi da dokaže da njen otac nije bio u pravu kada je za svojih osam potomaka govorio: "Imam petoro dece i tri kćerke". Od malih nogu morala je da dokazuje da je sposobna kao i muškarac – u mladosti autoritativnom ocu, danas mačoističkoj Francuskoj.

"Nijednom muškarcu sa karijerom poput moje ne bi se dovodili u pitanje sposobnost i legitimitet", rekla je na francuskoj televiziji.

Rođena je kao Mari-Segolen Roajal 22. septembra 1953. godine u Dakaru (Senegal), gde je njen otac, vojno lice u rangu pukovnika, bio na službi. Pukovnik Žak Roajal vodio je porodicu svuda sa sobom, ali pošto se rano penzionisao, vratili su se u Francusku 1964. godine, što je bilo od velikog značaja za školovanje Roajalove.

Diplomirala je na čuvenom pariskom fakultetu poznatom kao "Sijans Po" (političke nauke), da bi 1978. bila primljena na još čuveniju Ecole Nationale d′ Administration (prevod Nacionalna škola administracije ne ukazuje dovoljno na značaj koji škola ima), iz koje se regrutuju najznačajniji francuski političari.

Tu je srela i mladog socijalistu Fransoa Olanda, koji će postati njen životni saputnik, i pridružila se Socijalističkoj partiji.  Ukoliko uđe u Jelisejsku palatu, Segolen Roajal će biti i prvi predsednik koji nije u braku. Nikada se nije venčala sa Fransoa Olandom, iako imaju četvoro dece i žive zajedno više od četvrt veka. Ona je slobodna žena (ovo joj je omiljena fraza).

Mari-Segolen Roajal, koja je odbacila prvi deo imena kada je počela da gradi karijeru, ušla je u politički život 1982. godine kao  pomoćnik predsednika Fransoa Miterana, a 1988. je postala član parlamenta. U tri navrata je bila ministar, najpre za životnu sredinu (1992–1993), zatim za obrazovanje (1997–2000) i za porodicu (2000–2002). Od 2004. je predsednica vlade regije Poatu-Šarant, kada je učinila radikalan zaokret u svom imidžu (do tada je nosila stroge poslovne kostime i naočare sa debelim staklima).

Velika popularnost koju je stekla prošle godine kada je o njoj počelo da se govori kao o mogućem predsedničkom kandidatu, počela je da opada početkom ove godine posle nekoliko gafova koji se odnose na spoljnu politiku. Zbog toga je stekla imidž nekompetentne osobe koja širokim osmehom zataškava svoje propuste.

Koliko god joj je ženstvenost pomogla, toliko se pokazala i kao hendikep. Mnogo više nego njenim predizbornim programom, javnost se bavila ženstvenim kostimima omiljene joj marke Paule Ka. Njeni politički neprijatelji lansirali su slogan "Ako đavo nosi pradu, tada đavolica nosi Paule Ka".

Neumesno, pobuniće se njeni simpatizeri koji radije govore o njenom ličnom brendu levičarskog patriotizma. Među njima su i Žak Lang, Žak Delor, Miteranova supruga... Ovih dana podržao ju je i italijanski premijer Romano Prodi, a nedavno i španski premijer Hoze Luis Sapatero.

Mada istraživanja i dalje daju prednost njenom rivalu Nikoli Sarkoziju, Sego, kako je od milja zovu, nastavlja svoju misiju majke i    zaštitnice zabrinute francuske nacije, ne odustajući od stila koji je već ceo svet okarakterisao kao "tako šik".