Kako pronaći večni spokoj

Relativno je da li će čovek pronaći večni mir posle smrti. Neke poznate ličnosti su tek pošto su se oprostile od ovozemaljskog života pošle na velika putovanja – po ovom svetu. S groblja na groblje, u parkove, na trgove, ili obratno. Tako je, recimo, Vuk Karadžić, otac naše pismenosti, do sada tri puta ukopavan.

Ali nije on jedini, putovanja pokojnika bilo je i pre njega. Premeštani su posmrtni ostaci pesnika Branka Radičevića, političara Dimitrija Tucovića, putopisca, esejiste i diplomate Rastka Petrovića, pesnika Jovana Dučića. Istoričare to ne čudi, jer je ceo srednji vek obeležila pojava "druge sahrane". Sudeći po tome što počivaju odvojeni čak i bračni parovi poput Miloša Crnjanskog i njegove supruge Vide i Vaska Pope i njegove Haše, novih ponovnih premeštanja i spajanja će sigurno biti. Da ne pominjemo neuspelo sahranjivanje urne Nikole Tesle kod Hrama Svetog Save, koja sada stoji u njegovom muzeju.

Mada, odluče li nadležni, Vuk Karadžić, koga sada 140 kilometara, koliko ima do Loznice, deli od ispunjenja njegove poslednje volje, mogao bi opet da putuje. Tvorac nove srpske gramatike i književnosti ostavio je oporuku da "bude na Lagatoru, tamo gde žubori bistra voda". Vuk je govorio "da na tom njegovom imanju ima jedan brežuljak i na njemu nekoliko stabala, pa bi bio rad da mu se tu kosti odmaraju, a pod drvećem da se klupe nameste". Predstavnici opštine Loznica napisali su zvaničan zahtev da se Vuk vrati u zavičaj, kada će se to dogoditi ne zna se, ali krst s njegovog groba u Beču odnet je u Tršić i poboden na kućište njegovo i njegovih predaka, gde je 1933. obnovljena kuća.

Inače, kada je Karadžić umro u Beču, mesto njegovog počinka bilo je bečko groblje Svetog Marka. Iako je Vukova želja bila da mu grob bude u otadžbini, jer je u tuđini proveo više od pedeset godina, njegova kćerka Mina je želela da "ima mesto gde može izlivati suze svoje kćerinske ljubavi i poštovanja". Tako je u carstvujušćem gradu Vijeni pokojni Karadžić ostao 33 godine, potom je 1897. godine uz najveće počasti premešten u Beograd. Sahranjen je u porti Saborne crkve gde je nađeno mesto i za grob Dositeja Obradovića.

U međuvremenu su obojica još po jednom prekopani, jer je na mestu male Saborne crkve podignuta velelepnija, a dok je novi veći hram građen njihovi grobovi su pomereni a potom opet vraćeni kod ulaza.

Ali, nije ostala samo Vukova želja da počiva na Lagatoru i Dositej se preselio u večnost ostavljajući u amanet da ga sahrane kod Hajdučke česme u Topčideru. Ono što je bilo po Dositejevoj volji jeste epitaf koji je sam napisao "Ovde njegove srpske kosti leže; on je svoj rod ljubio".

Iz Beča je na Stražilovo prenesen i pesnik Branko Radičević. Isidora Sekulić je svojevremeno Rastka Petrovića nazivala pesnikom, pravim, pravcatim, ali je on u svojoj bogatoj karijeri imao i diplomatsko službovanje započeto 1935, kada je postao vicekonzul u Americi, a onda i otpravnik poslova u Vašingtonu sledeće 1936. godine. Po završetku rata i dolasku komunista Rastko je u Americi ostao kao emigrant, umro je 1949. godine i tek 1986. ispunila mu se želja da počiva u porodičnoj grobnici u Ruzveltovoj, tako što su njegovi zemni ostaci prvo preneti brodom do riječke luke a odatle u Beograd, na Novo groblje.

Dimitrije Tucović je po želji nove posleratne vlasti večni mir našao na beogradskom trgu Slaviji. Iako je poginuo u Kolubarskoj bici 1914. kao oficir Srpske vojske i na Vrače brdu dobio svoj spomenik i svu čast koja mu je pripala za hrabrost, nije ostao da počiva na istom mestu. Posmrtni ostaci vođe socijaldemokratskog pokreta u Srbiji su 1947. godine svečano premešteni na najprometniji trg u Beogradu. Do bronzanog spomenika (rad Stevana Bodnarova) gotovo je nemoguće doći zbog saobraćajnog kružnog toka, ali su Tucoviću svake godine novogodišnji ukrasi i lampice okačeni na glavu.

Nikola Tesla za sada "počiva" u svom muzeju, iako je kada je umro u Njujorku 1943. sahranjen po svim pravoslavnim običajima, potom iskopan pa kremiran po želji nećaka Save Kosanovića, ali ne i svojoj iskazanoj za života. Da li će i kada biti negde premeštena njegova urna teško je reći, ali odluka Sabora Srpske pravoslavne crkve o tome postoji.

Neki od velikih boraca protiv fašizma zavredeli su svojevremeno grobnice na Kalemegdanu. U međuvremenu su Đuro Đaković, Ivan Milutinović, Ivo Lola Ribar i Moša Pijade izgubili na značaju, ostali bez svojih škola i ulica i – ostali van groblja. Jedino rešenje, slažu se, gradski oci, jeste da im se nađe mesto uz Aleji zaslužnih građana.

Spisak preseljenih pokojnika je popriličan, ali to Nebojšu Damjanovića iz Istorijskog muzeja Srbije ne čudi. Vraćajući se u dalju prošlost on pominje Stefana Nemanju, Svetog Savu, Svetog kneza Lazara. Ovaj poslednji je sa Kosova premeštan u manastir Ravanicu, pa u Sent Andreju, pa u Vrdnik na Fruškoj gori i na kraju u Beograd. Putešestvije pokojnog Karađorđa je bilo još duže, od Radovanjskog luga kod Velike Plane, s tim što je knjeginja Ljubica insistirala da mu se zajedno sahrane glava i telo što u prvi mah nije urađeno. Treći put je sahranjen na Oplencu. Karađorđev sin knez Aleksandar je dva puta pokopavan, dodaje Damjanović, a isto se dogodilo Hajduk-Veljku posle ustanka 1813. u Negotinu. Sada počiva u porti tamošnje crkve. Crnogorski kralj Nikola je donet iz Italije, Jovan Dučić počiva u Trebinju. Neki su više kilometara prevalili kao pokojnici nego dok su bili živi.