Deset slika iz Japana

Šinđuku stanica -Stigao sam na Shinjuku ekspresnim vozom sa Narita aerodroma. Tu je trebalo da uhvatim voz na liniji Odaki koji će me odvesti do Hon-Atcugija. Teško je zamisliti gužvu koja tu vlada. Reke ljudi se mimoilaze u svim pravcima, mnogi stižu, neki odlaze ili presedaju na druge linije. Retko ko tu čeka ili se duže zadržava, a i Šinđuku nije baš pogodan za ubijanje vremena. Nigde klupe ili stolice da se može sesti. Doduše ima restorana i kafića, ali su svi uglavnom veličine kutije šibica pa i ako ima mesta za sedenje uglavnom je kultura popi/pojedi i oslobodi mesto za drugog. Odavno je poznato da je železnički saobraćaj u Japanu na jako visokom nivou, tačni, brzi i uredni vozovi. Tu i tamo se stvori gužva na nekim pravcima pa uniformisani “uguravači“ pripomognu da bi se vrata mogla zatvoriti.

Romance Car – Kola za romatične je moja omiljena opcija od Tokija do Hon-Atcugija, ne toliko što sam ja romantik nego što je to ekspresni voz sa udobnim i numerisanim sedištima, a taj luksuz je praćen i višom cenom karte. Navodno, voz je dobio ime po tome što ga koriste mnogi zaljubljeni parovi koji idu da posete neku omiljenu turističku destinaciju koja se nalazi na njegovoj ruti; planina Fuji, Hakone ....

Gledajući kroz prozor zaprepastila me je količina betona i čelika svuda naokolo. Sa osmehom sam posmatrao okolne zgrade gde se na terasama sušio rasprostrti veš. To me je podsetilo na Srbiju gde je to takođe uobičajena pojava.

Sašimi – Moj prvi obrok u Japanu je bio Sašimi. Kolega sa kojim sam bio ga obožava te tako uđosmo u jedan tipičan restoran. U sredini je deo gde majstori “kuvaju“ (čitaj seku ribu), koji je okružen pultom za kojim sede gosti i gledaju kako im se priprema hrana. Na meniju je bilo obilje raznih vrsta ribe, krakovi od hobotnice i ostali morski plodovi koji su isečeni na kockice ili listove elegantno aranžirani na tanjiru. Zaboravih da napomenem da je sve to bilo u svežem, termički neobrađenom stanju. Sa dva štapića u ruci krenuh u avanturu, zahvatih malo Wazabija, zgrabih parče neke bele ribe, umočih to u soja sos, zažmurih i nekako stavih to u usta. Sada je trebalo to i žvakati. Zvuk je bio kao kada se gazi po sveže napadalom snegu. Sav sam se naježio. Nekako progutah taj zalogaj, dobro ga zalih pivom, ali dalje nisam mogao. Bilo je tu i nekog sušija te tako ne ostadoh gladan.

Uniforme – Svuda perfektno čiste i ispeglane uniforme raznih boja prilagođenih aktivnosti koja se obavlja. Počev od đaka pa preko svih delatnosti na javnim mestima uniforme su obavezne od glave do pete. Kad kažem od glave do pete to bukvalno u mnogim slučajevima uključuje i obuću, kape i rukavice. Posmatrajući njihove uniforme može se naslutiti da su dizajnirane sa puno pažnje ali ne u smislu da budu lepe nego funkcionalne.Odnos prema uniformi je potpuna refleksija odnosa Japanaca prema radu i aktivnosti koju obavljaju. Nema posla kojeg se treba stideti ako ga čovek obavlja pošteno i požrtvovano.

Šabu-šabu –Japanci, kao manje više svi narodiu Azijsko -Pacifičkom regionu , imaju taj običaj da za večerom dele hranu koja se postavlja na sredinu stola. Šabu-šabu, moje omiljeno jelo, i konceptualno prati taj običaj. Na sredini stola se nalazi plinski gorionik na koji se postavlja lonac sa vodom. Kada voda provri u nju se štapićima umaču tanko sečeni listovi govedine (a može i drugo meso). Meso se brzo skuva, te se onda umače u razne sosove (sos od kikirikija, soja, slatki ili ljuti čili i slično).

Zašto se jelo tako zove nisam siguran ali jedan šaljiv odgovor na to pitanje je bio da kad se komad mesa provlači kroz vodu onda se izgovara “Šabu, Šabu,Šabu“. Prilikom tog procesa komadići mesa se zadržavaju u vodi i nastavljaju kuvanje. Zaboravih da dodam da se u vodu povremeno ubacuju i komadići povrća. Na kraju kada se svi zasite mesom, domaćica u lonac ubacuje fine japanske rezance i nastaje supa za predivan završetak večere.

Fabrika – Hon-Atcugi je malo mesto pedesetak kilometara od Tokija, ali to ga ne sprečava da bude domaćin jednoj od najvećih svetskih firmi elektronske industrije. Svako jutro kolona radnika se kreće od centra grada gde se nalazi železnička stanica put velikog kompleksa fabrike i razvojnog centra. Tačno u podne prestaje se sa radom za ručak. Restoran je na dva sprata i u stanju je da primi nekoliko hiljada ljudi. Na svakom spratu na ulazu izložena su jela za taj dan sa uputstvom na kom šalteru se mogu uzeti da bi se proces ubrzao i da bi se izbegla gužva. Nikad nisam čekao u redu duže od pet minuta. Oko šest sati prestaje se sa radom ali ne da bi se išlo kući nego ponovo u restoran ovaj put na večeru. Treći put se prestaje sa radom kako ko ali retko pre 10 uveče da bi se završio još jedan radni dan.

Karaoke – Iskreno, nisam primetio veliki smisao za humor kod Japanaca. Možda je razlog što ne razumem Japanski a oni ne prave šale na engleskom. Ali karaoke to je druga priča. Jednom prilikom bila je veća internacionalna grupa pa smo svi zajedno otišli u karaoke klub. Mesto se sastoji od desetine odvojenih prostorija raznih veličina koje su zvučno izolovane. Rezerviše se par dana unapred i nije bilo slobodne sobe to veče. Naša prostorija je bila jedna od većih jer je grupa brojala oko dvadeset ljudi. Bilo je tu dobrih pevača iz Brazila, Francuske, Engleske ali oni nisu imali puno šanse da dođu do mikrofona. To veče sam se naslušao japanskih popularnih pesama za sva vremena. Jedina koja je parirala je bila devojka iz Hong Konga ali pravo da kažem nije se osetila velika razlika u melosu.

Hotel - U tom mestu ima nekoliko hotela, a ja sam bio u dva. Jedan se nalazi u zgradi koja je podignuta iznad železničke stanice. Teško je opisati veličinu sobe ali jedva sam uspeo da prostrem i otvorim svoj kofer. Krevet je bio “single“ a od zida do prozora sam mogao da dodirnem kada raširim ruke. Kupatila su posebna priča. Celo kupatilo je ugrađeno kao jedna kutija u prostor u sobi tako da je u njoj plafon još niži. Dok stojim u kadi radi tuširanja moram da se lagano savijem da ne bih udarao glavom u plafon. Mini bar ne postoji a ni izbor televizijskih kanala nije za priču. Hotel je bio čist i uredan i svi zaposleni besprekorno uniformisani.

Saobraćaj - Japanska automobilska industrija je dobro poznata u celom svetu po kvalitetu i dizajnu čuvenih brendova automobila. Međutim, na ulicama Japanskih gradova vladaju četvrtasti, zdudani modeli koji izgledaju kao da je običan auto presečen na pola. Razlog je verovatno ušteda prostora. Javni saobraćaj je odličan, visoko korišćen i verovatno jedina alterantiva da se izbegne kolaps u parkiranju. Neretko se mogu videti dva automobila parkirana jedan iznad drugog na jednom parkirnom mestu gde postoji specijalni lift da podigne jedan auto i oslobodi prostor za još jedan.

Lokalna kafana - Tokom mojih mnogobrojnih odlazaka u Japan nikad nisam bio pozvan u privatni dom u goste. Ne znam razlog. Puno kolega sam tamo upoznao, često izlazio na večere i druženja ali uvek na javna i popularna mesta. Jednom sam ipak imao priliku da osetim nešto od lokalne atmosfere. Tokom par dana koliko sam tada proveo održavao se meč za svetskog prvaka u profi boksu u nekoj lakšoj kategoriji gde je branitelj bio veoma popularni Japanac. Kolega s kojim sam radio tih dana živi baš u Hon-Atcugiju.

Meč se prikazivao u večernjim satima i on me je poveo u njegovu omiljenu kafanu (to je bukvalno bila kafana), nedaleko od mog hotela ali na drugu stranu od bilo kakvih večernjih događanja. Mesto je bilo malo 4 - 5 duguljastih stolova sa klupama za sedenje. Za šankom u uglu radilo je dvoje starih ljudi, lako bi mogli biti u sedamdesetim. Mi smo prvi došli i on se srdačno pozdravio sa oboje. Za nama su počeli stizati drugi ljudi, ali svi su se međusobno srdačno pozdravljali a neki su i seli sa nama.

Naručili smo pivo ali ništa od hrane, međutim uskoro su starci počeli donositi hranu u malim porcijama koje su se delile među prisutnima za stolom kao meze. Stizale su pržene kobasice, riba, tofu, tempura meso i povrće i tako redom. Kad je meč počeo prvi put sam mogao da osetim temperament i borbeni duh kod Japanaca. Navijali su i komentarisali isto kao da se nalazim u lokalnoj kafani u Srbiji kad igra naša reprezentacija. Sa oduševljenjem su dočekali kraj meča i pobedu njihovog pulena. Ne moram da naponem da nisam ništa platio i da sam se rastao sa dvoje staraca kao da smo stari znanci.

Neša, Sidnej, Australija