Crvena linija u magli

Samo alkoholičari, koji su prekoračili "crvenu liniju u magli", znaju koliko se laži krije u piću koje nudi istinu. Šta znači veštački raj, lažna snaga posle ispijene flaše vinjaka, gajbe piva, litra loze. Nalivena moć traje bolno kratko, samo do sledećeg jutra. Tek tada, zaista, nastupa istina, u iskrivljenom licu u ogledalu kupatila. Zakrvavljene oči, mučnina, vrtoglavica i, obično – gorko kajanje. Do sledeće ture.  

Šta je crvena linija u magli? O tome najbolje mogu da posvedoče članovi Kluba antialkoholičara i apstinenata "Skela", koji postoji od 1974. godine. Svakog četvrtka, oni se okupljaju da bi se družili i proslavili pobedu. Mesec, godinu, deceniju bez kapi alkohola. Kažu da je svaki sat ili dan sa sokom u čaši osvajanje slobode, pravo bogatstvo.

– Počeo sam da pijem, mislim, zbog nesigurnosti u sebe. Bavio sam se odgovornim poslom i dobro sam radio. Problem je bio u tome što su drugi ljudi imali više poverenja u mene nego ja sam – počinje svoju ispovest D. T., starosedelac kluba. On će sledeće godine proslaviti veliki jubilej: četvrt veka od kada se odrekao zla i ponovo, kako kaže, progledao, posle dve decenije stradanja u alkoholu.  

– Alkoholičari beskrajno mnogo lažu, sa namerom da nastave da piju. Tek kada su sasvim poraženi i psihički i fizički, kada problemi na poslu i porodici postanu nesnosni, počinju da se suočavaju sa sobom. A tada, veoma često, bude kasno – kaže D. T.

Malo je falilo da i njega stigne takva sudbina. Završio je u bolnici, na korak pred poslednjim stadijumom. To je zastrašujući delirijum tremens, alkoholičarsko ludilo. Naš sagovornik bio je, kaže, smešten u bolnici u Padinskoj Skeli, sa trojicom sapatnika, koji su prolazili kroz ovaj pakao.

– Vrištali su, bacakali se, buncali. Napadali su me, pljuvali, psovali. Nisu to radili svesno, ne zameram im, halucinirali su. Onda dođe sestra, da im injekciju, pa se malo smire. Prođe nekoliko sati i opet sve počne ponovo – priseća se D. T.

Uvideo je problem kada je zavisnost već uzela maha. Nije mogao da piše, promašivao je tipke na mašini. Gubio je svest, padao u liftu, na stepeništu. Nekada potpuno zdrav, dobijao je napade epilepsije.

– Prošao sam 31 dan lečenja u Padinskoj Skeli, sada ne postoji ta vrsta terapije. Ali, tek posle toga počinje borba. Treba opet postati čovek, onaj pravi, koji si bio pre propasti – objašnjava D. T.

Sve u životu počinje kao šala, kažu naši sagovornici. Veseli razgovor uz jednu ili dve čašice. Samo, alkohol je prevrtljiv kao zmija i ubija tiho i dugo. Godine teku, a čašice prerastaju u flaše, u stotine ispijenih boca. Posle decenije opijanja, čovek se osvrne i shvata da je iza sebe ostavio ruševine. Šteta je velika i da je bar stradao samo onaj što je odlučio da se uništi. Na tom putu mnogo je povređenih, a to su najčešće najdraži, njihove porodice.

Naša sagovornica J. već 16 meseci potpuno je trezna. Na bolno putovanje ka delirijumu krenula je sa sopstvenim mužem. U početku, bila je to, kao po nepisanom pravilu, čašica rakije, da se nazdravi.

– Pila sam sa njim, kad je bio kod kuće. Usput me je psihički maltretirao, bio je agresivan. Putovao je često, a onda mi je slao ružna, optužujuća pisma. Čitajući ih, vremenom sam počela da pijem i sama. To je trajalo godinama. Nisam smela da ga ostavim, plašila sam se – veli J.

Odlučila je, kaže, da svoj život prekrati dželatom, alkoholom. Pokušala je da se ubije pićem.

– Nisam uspela, samo sam završila u bolnici. Posle sam počela da se lečim, a u međuvremenu se moj suprug vratio sa još jednog službenog puta. Iznenadila sam se, on me je potpuno podržao, čak je i sam smanjio – sa uzdahom se priseća J.

Poslednja tri meseca koje je sam njim provela bila su, kaže J., predivna. Spoznala je, posle dugo vremena, da se udala iz ljubavi i da će njen muž i ona, ako su bar straćili mladost, moći da imaju lepu starost. Nisu stigli. On je umro početkom ove godine.

– Nikada više, zbog njega i zbog naše dece, neću služiti alkohol – kaže J.

I ostali članovi kluba "Skela" sa gorčinom se prisećaju svojih "prošlih života". Kako su posle deset godina, lažući sebe da umereno piju, ispijali žestinu na litre. Jedan od njih, M. R., sa užasom se priseća da je godinama svoju porodicu, ženu i dvoje dece, vozio potpuno pijan.   

– Nalivao sam se do besvesti. Sagradio sam jednu kuću, propio bar dve. Posle jedne strašne gluposti, kojom sam ponizio ženu i decu, kad su me odveli u bolnicu, hteo sam da prestanem. Supruga mi je oprostila – zatvorenih očiju, uz osmeh zahvalnosti, kaže, M. R.

Ovi ljudi izbegli su i jednu podmuklu opasnost – "fenomen prve čaše". 

– Posle prekida sa pićem, čovek kaže sebi: "Ma mogu ja jedno, neće mi biti ništa". I opet sve počinje, do totalnog pijanstva – kaže D. T.

Objašnjava da je "crvena linija u magli" trenutak kada pijanac od umerenog konzumenta postaje hronični alkoholičar, opasnost po sebe i druge. Neprijatelj čuči i skriva se iza svake čaše i teško ga je prepoznati. Za nekog je to pet, deset, za nekog dvadeset godina opijanja.  

Osmesi su sada na licima članova kluba "Skela", koji danas broji oko 50 članova, a vode ga požrtvovani terapeuti Danica Tošanović-Janković i Slađana Dragišić-Labaš. Nisu setni, osim kada se sa bolnim uzdahom prisećaju loših života. Trenutaka jezive opijenosti, kada su ovi dobri ljudi lutali u mraku, a neki čak nasrtali na svoje bližnje. Pamte i prijatelje koji su nestali, jer nisu uspeli da se izbore sa alkoholnom izmaglicom, decenijama nalivenom alkoholom. Kažu da sada, bez bojazni da nekog povrede, mogu da posećuju rođendane, slave, svadbe i da se vesele, bez otrova i griže savesti.