Koju lekciju je naučio Dačić

Kad je pre nekoliko meseci, braneći politiku vlade u vezi sa Kosovom u skupštini, premijer Ivica Dačić izjavio da je on „svoju lekciju naučio” i da mu je čudno što ga na „staru politiku” vraćaju nominalno proevropske stranke, tu svoju ocenu nije do kraja elaborirao, ali su svi znali da se u toj izjavi radi o suštini kosovske politike vlade i nekoj promeni koja je ključna. Nova politika trebalo bi da se suštinski razlikuje od stare, a Dačićeva izjava implicira i to da se u pogledu te nove politike kolebaju svi, čak i sadašnja opozicija.

Upravo nam ovo kolebanje pokazuje da razlika između nove i stare politike nije svima jasna, iako se baš o njoj radi u ovoj Dačićevoj izjavi. Ta razlika se do sada pokušavala opisati rečima „realističnost” ili „pragmatizam”, ali ovi termini ne pružaju mogućnost da se objasni istinska promena politike. Ako pristajanje da se problem Kosova reši kompromisom nazovemo „realizam” ili „pragmatizam”, onda to znači da još mislimo da je pravedno rešenje da Kosovo ostane deo Srbije, ali da priznajemo da to rešenje nije u našoj moći i da se moramo prikloniti stranom zahtevu ili pragmatično prelomiti da nas drugi, prevashodno ekonomski, interesi nagone da prihvatimo nepravedno rešenje.

Kad slušamo šta naši političari govore, vidi se da retko ko od njih izlazi iz ove stare matrice. Predsednik DS-a Dragan Đilas izjavljuje da je srećan što nije na vlasti i što ne mora da potpiše sporazume: „Očigledno je da sada moramo da prihvatimo neke stvari da bi išli napred”, pragmatično kaže Đilas i dodaje da ne zna „ko će u Srbiji biti zadovoljan ovakvim rešenjem za Kosovo”. Ovde predsednik DS-ajasno ostaje u staroj matrici, pošto sugestiju da ćemo svi biti nezadovoljni rešenjem iznosi kao potporu mišljenju da je to rešenje nepravedno, ali da ga treba prihvatiti, ako želimo „ići dalje”. Đilas se uopšte ne buni što će krivica za ovakvo rešenje pasti na druge, jer u tome vidi „kosmičku pravdu”.

Političari nisu usamljeni u ovakvom stavu. Ovih dana i patrijarh Irinej je izjavio da nam u slučaju nepovoljnog rešenja u vezi sa Kosovom ostaje primer Jevreja koji su čekali 2000 godina da se vrate u Jerusalim. I jedna i druga izjava moguće rešenje za Kosovo prikazuju kao nepravdu, na koju moramo pristati bilo iz ekonomskih, bilo iz razloga „sile”.

A upravo je ovaj stav bio suština stare politike o Kosovu. Tu se polazi od toga da bi naša politika trebalo da bude maksimalno zadovoljenje naših želja – celo Kosovo u Srbiji – a da će od procene naše snage i od lične hrabrosti i „poštenja” političara zavisiti da li ćemo se odlučiti za otpor po svaku cenu ako ta želja ne bude ispunjena (Milošević), ili za čekanje do boljih uslova, odnosno za pragmatično popuštanje radi boljeg života.

U ovoj staroj politici, dakle, merila su ta koja se nisu promenila. Od svih se traži da se drže maksimalnog cilja, a kao „izdajnici” smatraće se svi koji misle da je bilo šta manje od toga prihvatljivo. Za nadati se da je premijer Dačić, kada je rekao da je naučio svoju lekciju, naučio upravo to da je ova šema odličan recept za kratkotrajan politički uspeh, ali i za ćorsokak koji zaista može voditi bilo u 2000-godišnje čekanje, bilo u sukob. Ali značajan deo javnosti kao da još nije savladao tu lekciju. Još se misli da je ostvarenje maksimalnih ciljeva jedne, naše, strane jedini kriterijum „pravednosti” i ne vidi ce da bi jednako tako pravedno moglo biti rešenje koje u istoj meri uzima u obzir ljudska i kolektivna prava i naše i albanske strane i predstavlja kompromis dveju strana. Realističnost ovakvog rešenja i korist koja bi se izvukla iz normalizacije stanjabilibi posledica pravednosti takvog rešenja, a ne spremnosti da se pristane na „poniženje”, zarad realizma i pragmatičnosti.

Samo promena merila kojima cenimo rešenja za Kosovo i načina na koji gledamo na politiku i pravdu, mogla bi da vodi ka novoj politici u vezi sa Kosovom. Danas nam samo konkretna dela vlade govore da možda iskoračujemo ka toj politici. Ali stanje duhova je još uvek tu gde je godinama bilo. Sadašnja opozicija, oličena u strankama koje se diče „evropskim vrednostima”, današnju politiku vlade kritikuje argumentima koji su prepisani iz politike „devedesetih” pokušavajući da se „ogrebe” o stare resantimane o svetu koji je protiv nas i „poniženjima” kojima smo izloženi – dok takozvana građanska javnost mahom bije staru bitku lustracije aktera devedesetih, ne primećujući da su uloge danas skoro zamenjene.

Da li ćemo uspeti da savladamo lekciju o kojoj govori Dačić, sasvim je neizvesno.

Urednik sajta filozofija-info