Buntovnici na informativnom razgovoru

Informacija da su šalterske službenice u nekoj od stranih banaka podigle galamu zbog produženog radnog vremena još se nije našla ni u jednim vestima, a niko nije ni čuo da su zaposleni u privatnoj domaćoj kompaniji blokirali saobraćaj tražeći povećanje plate. Za razliku od radnika u državnim firmama i javnim preduzećima, zaposleni u privatnim kompanijama vrlo retko podižu sindikalni glas. Kako je pokazalo naše istraživanje, situacija u privatnom sektoru je takva zato što, kako se čini, u mnogim preduzećima radna i sindikalna knjižica – ne idu zajedno.

Neke moderne kompanije uopšte nemaju sindikalne organizacije preko kojih radnici mogu da se bore za svoja prava, dok su istovremeno direktori koji pre nego što radnicima na potpis "poture" kolektivni ugovor za to moraju da dobiju i saglasnost sindikata – prava retkost.

Ranka Savić, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, uverena je da je ovakvo stanje samo posledica "kočenja" sindikalnih aktivnosti.

– Primetila sam da u mnoštvu uspešnih domaćih privatnih preduzeća uopšte ne postoji radnički otpor, iako je sloboda sindikalnog organizovanja ustavna kategorija. Poznati su slučajevi kada bi se ljudi koji su u jednom trenutku odlučili da, recimo, osnuju sindikat – veoma brzo predomislili. Zaposleni se žale da tada poslodavac "buntovnika" pozove na informativni razgovor i zapreti prestankom radnog odnosa – ističe Savićeva.

Međutim, u anketiranim preduzećima uglavnom negiraju ove tvrdnje. Kompanija "Sunoko", koju čine nemački "Nordcuker" sa 51 i "MK Komerc" sa 49 odsto vlasništva, jedna je od firmi koju smo pokušali da uključimo u anketu, ali je odgovaranje na naša pitanja otkazano doslovno u poslednjem trenutku. Obrazloženje je bilo da je "član Upravnog odbora zadužen za ta pitanja promenio stav i smatra da bi kompaniji u ovom trenutku takav tekst samo naškodio".

U kompaniji "Si end Si", koju čini nekoliko grupacija, samo Podrum "Palić" ima svoj sindikat, koji je osnovan još pre nego što je postao deo ove moderne kompanije.

– Njegove aktivnosti, uloga i snaga menjali su se u različitim periodima vlasničkog preobražaja ovog preduzeća, a uglavnom se bavio kolektivnim pregovaranjem o zaradama i drugim pravima zaposlenih. Rukovodeće telo predstavlja Izvršni odbor koji okuplja po jednog radnika iz svake pojedine proizvodne faze, a svake četvrte godine ovo telo bira novog lidera. S menadžmentom komunicira preko skupštine u pravilnim vremenskim razmacima, sa jasno utvrđenim dnevnim redom – kažu u ovoj kompaniji.

U "Grand promu" nema sindikata jer, kako kažu, do sada uopšte nije bilo takvih radničkih inicijativa. Slična situacija je i u "Polimarku". Prema rečima Vojina Starčevića, direktora ove fabrike kečapa, radničkog otpora ima tamo gde su zaposleni nezadovoljni.

– Niti sam ih u tome sprečavao, niti sam ih podstrekivao. Poslodavac na to nema prava, jer radnik može da ga tuži. Kad moji zaposleni imaju neki problem uglavnom se jave svom rukovodiocu ili pokucaju na moja vrata i to zajedno rešimo. Najveći broj primedbi u vezi je sa sporim napredovanje, jer veliki broj radnika želi brži uspon u svojoj karijeri – objasnio je Starčević.

– Sindikalne aktivnosti obavljaju i posle radnog vremena i to volonterski.

-----------------------------------------------------------

Dva "mentora"

Odnos sindikalaca u javnim preduzećima s rukovodstvom i Vladom Republike Srbije pomalo podseća na odnos unuka, oca i dede, našalio se Aleksandar Pavlović, predsednik Sindikata PTT Srbije. Njihova pozicija je takva da faktički imaju dva poslodavca i od obojice treba da dobiju saglasnost ukoliko žele nešto da promene u firmi.

- Kad nešto tražiš, a tata ti to dozvoli, onda se deda buni. Ili obrnuto. Dešavalo se da nas jedna od ove dve strane nezvanično podrži, ali je veoma teško dobiti dve zvanične saglasnosti - kazao je Pavlović i dodao da je ovo jedna od najvećih slabosti sindikata u javnim preduzećima.

Ipak, za razliku od njihovih kolega u privatnim preduzećima u kojima vrlo često nema radničkog otpora, njihova prednost je što su, po socijalističkoj tradiciji, nasledili organizaciju i što su koliko-toliko jaki.

S njim je delimično saglasan i Branko Pavlović, koji je bio stručni konsultant za više od 20 sindikata u javnim preduzećima. Prema njegovim rečima, njihova najveća greška je što vode lokalnu bitku za probleme koji se rešavaju na republičkom nivou. Kad se upoređuju sa svojim kolegama u privatnim firmama, oni jesu jaki, ali kada se posmatraju samostalno, onda se vidi da i oni imaju svojih slabosti i da su razjedinjeni, objašnjava Pavlović.

Naftna industrija Srbije, "Telekom" i PTT, prema njegovim rečima, imaju po dva reprezentativna sindikata. Elektroprivreda Srbije, "Srbijavode" i "Srbijašume" imaju po jedan sindikat, dok "Jat" i "Železnice" imaju po nekoliko sindikalnih organizacija. Ovakva rascepkanost u najvećoj meri odgovara poslovodstvu, a šteti radnicima.

- Sindikati EPS-a, NIS-a i "Telekoma" se izdvajaju po svom uticaju. Jak je Sindikat medicinskih sestara i tehničara, ali i Unija prosvetnih radnika. Jedino su oni mogli prošle godine da okupe više od 20 sindikalnih organizacija i prikupe više od pola miliona potpisa za podelu besplatnih akcija i imali snagu da najave proteste i blokadu Srbije - kazao je Pavlović.

Anica Nikolić