Zašto je Milošević popustio

Od 24. marta 1999. godine NATO je punih 78 dana vodio rat protiv SR Jugoslavije, već ionako ophrvane ranijim sukobima i dugotrajnim ekonomskim sankcijama. Ukupan broj stanovnika 19 zemalja NATO-a premašivao je u tom trenutku brojku od 11 miliona građana SR Jugoslavije za 65 puta, godišnji vojni budžet NATO-a bio je tada 25 puta veći od celokupne jugoslovenske ekonomije, a oružane snage NATO-a bile su od jugoslovenskih veće 35 puta. Pa, ipak, Miloševićev konačni ustupak iznenadio je mnoge u NATO-u i izazvao ogromno olakšanje od Vašingtona do Ankare.

Da li je za taj potez bacanja peškira u ring krivo besomučno bombardovanje naše zemlje, u trećoj fazi rata direktno i po civilnim ciljevima, ili je presudila pretnja kopnenom invazijom, gubitak podrške Jeljcinove Rusije u presudnom momentu, ili je ključna stvar zapravo bila to što je NATO mogao da beskonačno i nekažnjeno nastavi s bombardovanjem? Dok je jugoslovenska vojska prošla s relativno malim žrtvama, elektro-sistem države i saobraćajnice pretrpeli su teška oštećenja i lako su mogli da budu potpuno uništeni da se bombardovanje nastavilo. Pretnja samim temeljima srpske privrede naterala je Beograd da promeni mišljenje. Usput je Zapad izblefirao Miloševića da će Beograd i ostali gradovi u Srbiji iz vazduha biti sravnjeni sa zemljom i da zatim sledi kopnena invazija i potpuna okupacija Srbije.

Verovanje elite u Srbiji da je NATO spreman da uništi urbanu Srbiju bila je obična budalaština ili namerno plasiranje takvih informacija, odnosno izgovor za davanje Kosova Albancima posle doziranog bombardovanja. Jer, zapadne vazduhoplovne snage nisu ratovale na takav način barem ne u poslednjih 30 godina, to nije rađeno ni za vreme rata SAD protiv Severnog Vijetnama. Hanoj i Hajfong nikada nisu „tepih” bombardovani. Namerno i masovno ubistvo civila izazvalo bi šok širom država članica NATO-a, šok javnosti, a toga su se u glavnom štabu Alijanse dosta pribojavali.

S druge strane, Jeljcinova Rusija napustila je SR Jugoslaviju u poslednjem trenutku kada je izaslanik Kremlja Viktor Černomirdin stavio do znanja Miloševiću da Kremlj sada podržava stav NATO-a. Pri tome je Černomirdin informisao Miloševića i da NATO ubrzano sprema kopnenu ofanzivu na našu zemlju. Trenutak kada je Moskva promenila stranu vrlo je interesantan, jer tada NATO još uopšte ni nije postigao saglasnost o kopnenoj invaziji Jugoslavije. Bilo je mnogo nedoumica i otpora, Pentagon je bio protiv, jedino su Britanci na tome insistirali.

No, niko na terenu još nije imao dovoljno snaga za takav poduhvat. Američke obaveštajne službe podvalile su ruskim političarima, američki izaslanik Stroub Talbot prevario je Černomirdina, a ovaj onda Miloševića. Ili je Černomirdin sve to znao i odigrao, uz saglasnost Kremlja, zajedničku igru s Amerikancima? Ili su svemu tome „kumovali” i neki jugoslovenski generali, u dosta „prijateljskim” odnosima s britanskim službama?

U kopnenoj invaziji SR Jugoslavije, prema planu „Bravo-minus”, ili kako su ga u Beloj kući zvali „Vesov plan” po generalu Vesliju Klarku, vrhovnom komandantu NATO-a, trebalo je da učestvuje oko 175.000 američkih i britanskih vojnika. Pentagon nije krio entuzijazam prema tom planu, svi koji su ga u Pentagonu videli bili su skeptični, posebno je bio kritičan načelnik Združenog generalštaba general Henri Šelton. Sekretar za odbranu Viljem Koen bio je energično protiv kopnenog napada na SR Jugoslaviju, ali su Klintonov tim za nacionalnu bezbednost i britanski premijer Toni Bler bili za to. Klinton se u telefonskom razgovoru s Blerom 23. maja složio da se Solani izda naređenje da formuliše detaljan plan kopnenog udara. I Italijani i Nemci diskretno su bili za tu opciju, Francuzi se nisu otvoreno protivili, ali su smatrali da nema vremena da se ona pripremi pre zime.

London je saopštio Vašingtonu da Britanija može da pošalje najviše 54.000 vojnika i oko 100 tenkova regularne armije i teritorijalne vojske. Plan „Bravo-minus” imao je pet opcija: slanje više hiljada vojnika helikopterskim desantima u središte Kosova, čime bi pokušali da razdvoje jugoslovenske snage, zatim ulazak jedinica NATO-a iz Makedonije u Preševsku dolinu, pa onda na Kosovo. Kopneni udar iz Makedonije bio bi veliki politički problem za Skoplje, Makedonija je javno saopštila da neće dozvoliti upotrebu svoje kopnene teritorije. Treća opcija bila je prolaz kod Kačanika kroz klisuru, odnosno da se oklopnim trupama krene kroz planinski prolaz takođe iz pravca Makedonije, što je bila za napadača vrlo teška varijanta jer je sve bilo minirano.

Četvrta opcija bio je napad iz Albanije, zbog toga je američka inženjerija počela da gradi i popravlja puteve prema Kosovu. Zapravo, jedan pravac kopnenog nastupanja NATO-a trebalo je da bude od Skadra ka Prizrenu, uz reku Drim, dolinu Barde do graničnog prelaza Vrbnica. Na tom putu bila su dva mosta, oba je naša vojska spremila za rušenje. Jugoistočno je dolina Pagaruša. Drugi pravac trebalo je da vodi od Kuksa u Albaniji preko Lika i Fijerze brdovitim i planinskim terenom uz granicu sve do mesta Zub. Ta dva puta bila su jedini pravci za kopnenu invaziju NATO-a iz pravca Albanije prema Kosovu. Ali, za bilo koji kopneni udar protivnik je morao da prethodno kontroliše upravo dolinu Pagarušu, jer oba puta idu njenim obodom, ona je paralelna s granicom, nekih 14 km unutar jugoslovenske teritorije. U dolini Pagaruše bile su ukopane i dobro maskirane naša 549. motorizovana brigada i 52. artiljerijsko-raketni puk PVO. I pre nego bi kopnene snage NATO-a stigle do te doline dva mosta bila bi srušena.

Peti scenario je predviđao da se invaziona vojska prvo prikupi u Mađarskoj i da se onda sa severa pokuša ulazak u Srbiju uz istovremene napade i s juga. I sve to uz istovremeno bombardovanje Srbije iz vazduha. Radi sprečavanja humanitarne katastrofe na Kosovu? Konačni cilj je bio da u roku od 90 dana NATO vojnici dođu na teren i poraze Srbe i Jugoslaviju do kraja oktobra. Udar iz pravca Mađarske duž reka Dunava i Tise bila je radikalna verzija plana „Bravo-minus”, ali je NATO znao da je područje između Dunava i Tise bilo minirano i posednuto našim jakim mešovitim protivoklopnim snagama. Upravo na tom pravcu je i bivša JNA uvežbavala odbranu od napada snaga Varšavskog ugovora iz pravca Balatona. Model uspešne odbrane od tehnički nadmoćnijeg protivnika. Beograd je u Vojvodini za odbranu postavio pet divizija, dok bi za odsudnu odbranu mogao da privuče još dve divizije, kao i još jednu iz strateške rezerve Vrhovne komande. NATO je na tom delu fronta planirao da razvije u prvom ešelonu četiri divizije, dok bi dve divizije ostavio u Makedoniji i Albaniji za slučaj jugoslovenskog kontraudara. Inače, Vojska Jugoslavije je upravo zbog kružne odbrane države glavninu svojih snaga i stratešku rezervu držala južno od Beograda, zapadno od reke Morave, severno od Kosmeta, istočno od Crne Gore, oko Kragujevca i Kraljeva...

Za NATO je bio problem što koncentracija njihovih velikih vojnih efektiva nije bila moguća ne do oktobra meseca, već ni do kraja decembra, a onda bi se sve to moralo da se odloži do proleća jer teren uz jugoslovensko-albansku granicu nije prohodan zimi. Zimsko vreme znatno bi otežalo i upotrebu avijacije NATO-a. Za invaziju Jugoslavije radikalnog karaktera po planu „Bravo-minus” bilo je potrebno najmanje 12 teških NATO divizija s punom logistikom. A već se skoro zakoračilo u leto.

Jer, da bi se nemački Bundesver pripremio za kopneni napad na našu zemlju iz pravca Mađarske bila su potrebna četiri meseca, za SAD i Veliku Britaniju taj period priprema iznosi šest meseci. Problemi geografije, logistike i vremena nisu išli u prilog „Vesovom planu”, ali sve to kao da niko nije znao, ili nije smeo, ili nije hteo da kaže Slobodanu Miloševiću. Da li bismo mi, ipak, u Srbiji sve to i  izdržali?

Ne znam, ali u ovoj zemlji je bilo dosta onih koji su godinama bili dobro plaćeni da sve to i znaju...