Šta za Srbiju znači ulazak Hrvatske u EU

Politička elita i stručna javnost u Srbiji uveliko razmatraju naše šanse da krajem juna dobijemo zeleno svetlo za početak pregovora o članstvu u EU, potpuno nesvesne činjenice da ta odluka barem podjednako zavisi koliko od izbornih kalkulacija nemačkih konzervativaca, toliko od rezultata dijaloga s Prištinom. Naravno da Srbija kao takva ne može biti važan faktor u izbornoj kampanji za Bundestag, ali vizija Evrope, čiji je važan deo stav o njenom daljem proširenju, sigurno da jeste. Od početka krize javnog duga u Evropi, tema proširenja mnogo više je uslovljena raspoloženjem javnog mnjenja u državama koje čine evropsko jezgro, nego što je definisana nekim objektivnim (kopenhaškim) kriterijumima. U isto vreme, previđa se značaj jedne konkretnije činjenice, a to je da će Hrvatska postati punopravan član EU 1. jula ove godine.

Prvo da objasnimo kontekst. U Evropi su postojale dve vizije zapadnog Balkana. Po „francuskoj” viziji, ključne države regiona jesu Srbija i Hrvatska i u tretmanu prema njima treba primenjivati određeni stepen simetrije. To bi značilo da, ukoliko je nemoguće da ove dve zemlje zajedno uđu u EU, onda je poželjno da vremenski razmak između njih nikada ne bude prevelik. Nemačka, s druge strane, smatra da je Hrvatska prioritet, a da ostatak Balkana, koji nije izgradio kredibilnu alternativu evropskoj integraciji, treba uključivati usporenim ritmom i uz neskrivena politička uslovljavanja. Od 2008. godine, u ogromnoj meri zahvaljujući evropskoj finansijskoj krizi i američkom forsiranju kosovske nezavisnosti, „nemačka” vizija postepeno odnosi prevagu i danas smo u situaciji da će Hrvatska biti desetak godina unutra, a Srbija van. Kako će se to odraziti na odnose na Balkanu, na koji način će ovaj element uticati na srpsko-hrvatske odnose i na javno mnjenje u ovim državama?

Odgovor na ova pitanja zavisi od više faktora. Prvo, od dalje politike proširenja EU. Ukoliko se u Evropi nastavi trend porasta konzervativizma i ksenofobije, te ukoliko rezultat toga bude pauza u proširenju i novi Berlinski zid na Balkanu, posledice će biti negativne. Moguće je predvideti porast nacionalizma i nepoverenja prema „drugom” sa suprotne strane evropske granice. Sukobi i pitanja iz prošlosti će dobiti novo značenje i težinu, a napori da se izgrade tesne susedske veze činiće se bespredmetni i deplasirani. Drugim rečima, Evropska unija bi ostavljanjem Srbije na političkoj margini i daljim uslovljavanjima, ugrozila temelje stabilnog i prosperitetnog Balkana, koji joj je nesumnjivo u interesu. Kojim će pravcem krenuti politička situacija u Evropi videćemo već ove godine, kada bude odlučena konačna sudbina Kipra i na osnovu rezultata parlamentarnih izbora u Nemačkoj.

Drugi faktor biće način na koji pristupanje EU bude protumačeno u Hrvatskoj. Ukoliko prevlada shvatanje da je članstvo prilika da se usvoji jedan mirnodopski obrazac ponašanja, koji usmerava na saradnju i dobre odnose sa susedima, efekat može biti pozitivan. Članstvo može da otvori nove perspektive za definisanje politike, kao i identiteta, koji više ne bi počivao isključivo na kultu „domovinskog rata” i opozicije istočnom susedu. Ukoliko, međutim, članstvo u EU bude shvaćeno kao prilika za definitivni „beg” s Balkana i kao potvrda crno-bele slike o žrtvi i agresoru iz devedesetih godina, jaz će samo biti produbljen, a princip „što je susedu gore, nama je bolje” odneće prevagu nad principom saradnje i solidarnosti. Stiče se utisak da aktuelni predsednik i premijer Hrvatske imaju ambiciju da rade na prevazilaženju dosadašnje „ratne” matrice razmišljanja, što svakako treba pozdraviti.

Treći faktor je naravno sposobnost Srbije da se adaptira na nove okolnosti. Ukoliko Srbija zadrži isti diskurs i politiku kao da nije došlo do promena u Evropi i regionu, to bi bio dokaz potpune bezidejnosti i autizma. Na činjenicu da postajemo sve više deo evropske margine ne treba odgovoriti frustracijom, već aktivizmom. Samo ambiciozna i multivektorska spoljna politika može Srbiji da vrati geopolitički značaj i učini je vidljivom na evropskom i svetskom radaru. Nemamo luksuz da propuštamo da do maksimuma koristimo šanse, kao što je predsedavanje Generalnoj skupštini UN, ili predsedavanje OEBS-u. Nemamo luksuz da ne koristimo do kraja partnerstva sa Italijom, Rusijom, Francuskom i Kinom.

Možda najvažnije, neophodno je omogućiti najvećem procentu stanovništva – koji su zapravo evroravnodušni – da artikuliše svoj stav i ideje u medijima i političkim forumima. Teme kojima Srbija treba da se bavi moraju da izađu iz karikaturalne ideološke podele: za, ili protiv EU. Jednoličnost u porukama domaće političke elite počinje da biva percipirana kao nemoć, što građane gura u frustraciju i rezignaciju. Potrebno je pokrenuti slobodnu i demokratsku unutrašnju debatu o načinima na koje Srbija može da se izrazi i deluje na međunarodnoj sceni u novim okolnostima.

Urednik naučnog časopisa ,,Izazovi evropskih integracija”