Ideal čovekove slobode

Na vrhuncu svoje igračke karijere, sredinom devedesetih, Ašhen Ataljanc je "prelomila" i otišla iz Beograda. Jedna od najvećih srpskih balerina, pobednica na svetskom prvenstvu u Japanu, do tada je u nacionalnom teatru već ostvarila nezaboravne uloge u vodećim predstavama klasičnog repertoara.

Kada, danas, umetnica neosporne harizme i zapanjujuće, blistave fizičke lepote i čistote misli bolje razmisli, nameće joj se neverovatan zaključak. Njena priča, smatra, umnogome je drugačija.

Iako rođena u Beogradu, kada se sve sabere, proizilazi da je tu najmanje živela.

Najpre, sticajem okolnosti i izborom njenih roditelja, do trinaeste godine provela je u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni. Potom, možda i ne prema vlastitom htenju, balerinu koja je nastupala na plesnim podijumima u Evropi, Americi, Africi i Aziji i sarađivala sa najznačajnijim koreografima današnjice posao je odvukao od Beograda. Ponekad joj se učini, nije prejaka reč, da je bila primorana da ode.

Dugogodišnja miljenica beogradske publike, osoba izuzetnog ljudskog, karakternog i intelektualnog potencijala neko vreme provela je u Mutapovoj ulici, a zatim i u Pančevu. Međutim, ona ostavlja mogućnost da Beograd, može biti, nedovoljno poznaje. Da sa pojedinim delovima grada nije dovoljno intimna, onako rođački prisna.

Graciozna, tanana, vretenasta, u stavu i pokretu odmerena, jednostavna, gospodskom blagošću darivana, Ašhen Ataljanc,  zanosna boginja igre, kako je kritičari oslovljavaju, poslednjih meseci ponovo je u Beogradu. Tačnije, od septembra je na relaciji između Beograda i Milana.

Luksuz za čoveka

Posle deset godina života u Italiji i nastupa širom sveta sa "Aterbaletom", balerina je trenutno na Dorćolu. Da li je to ujedno i njeno konačno prebivalište, ni sama nije načisto. Trenutno se njene misli lome na toj nimalo lakoj životnoj i profesionalnoj dilemi. Jedino u šta je sigurna jeste da, gde god da se nalazi, ona ovom gradu pripada celim svojim bićem, životnim i umetničkim.

Toga je, kaže, postala naročito svesna  kada je nedavno sa Mikeleom Merolom, poznatim italijanskim rediteljem i koreografom, prolazila svojom omiljenom beogradskom ulicom. U Zetskoj  je pronašla mesto za ničim sputanu maštu i istinu.

Neopterećena blizinom Skadarlije i njene pesničke tradicije, za Ašhen Ataljanc  Zetska ulica je nešto posebno. Ona je približan ideal čovekove slobode. Mesto koje čoveku daje da bude ono što jeste, da bude svoj. Zetska ulica čoveku pruža luksuz da bude čovek.

– Neverovatno. Ta ulica se nalazi u strogom centru Beograda. Povezuje Skadarsku i Cetinjsku ulicu. Toliko je malena i senovita da izgleda kao da u njoj vlada večiti mir. Nema buke, nikada žagora. Uspela je, barem za sada, da umakne tehnološkoj pomami i histeriji trećeg milenijuma. Ona čoveku ostavlja malenu privilegiju. Iako se o Zetskoj, čini mi se, ne govori često i ujedno malo zna, ona je čarobni prostor. U njoj se još sanja, voli i diše. Sporije se hoda, lakše se misli. Kao da je vreme prikočilo u njoj. S jedne strane, ona se naslanja na skadarlijsku kaldrmu, na samom ćošku su slikarska galerija i česma. U sebi čak nosi dimenziju i radost mediteranskih  krivudavih, popločanih sokaka. Za mene ona poseduje strahovitu moć. Iako ima nekoliko kućnih brojeva, staje u nekoliko koraka, ona može da osnaži čoveka, da mu vrati duševnu snagu. Volela bih da stanujem u Zetskoj – kaže Ašhen Ataljanc koja je nedavno u Pozorištu na Terazijama predstavom "La Kapinera" obeležila dve decenije umetničkog rada.

Strah od nepoznatog

Balerina sa međunarodnom reputacijom primećuje da se u Beogradu javljaju neke od naznaka evropskog života.

– Devet godina nisam živela ovde, čitav svet sam obišla nekoliko puta, u estetskom i vrednosnom smislu videla fantastične gradove, ali sam se Beogradu uvek vraćala. I po mojim prijateljima koji žive u inostranstvu, vidim da smo svi čvrsto vezani za grad i zemlju u kojoj smo rođeni. Ta vrsta patriotizma nije svojstvena svim narodima. I kada sam imala najveće krize, dovoljno mi je bilo da dođem ovde. Da se sretnem sa onima koji su mi najvažniji. Jer, priznaćete, identitet i kompletnu sliku o jednom gradu ne određuju toliko njegove zgrade, koliko ljudi. Barem smo mi tako shvatili – da duh i univerzalnu lepotu jednog grada najviše čine ljudi – mišljenja je naša sagovornica. Nedostatak informacija i okrenutosti ka evropskim kretanjima ona označava kao veliku prepreku. Buduće generacije mladih umetnica vidi kao značajan generator promena u društvu.

– Nažalost, neki ljudi nikada nisu otišli iz Beograda. I svaka vrsta njihovih kritika je, zapravo, strah od novog. Od nepoznavanja tokova u svetu. A ta vrsta straha i neznanja je najpogubnija – smatra ona. S druge strane, uviđa da se u najnovije vreme javljaju pojačane migracije ka Beogradu. I sama je pred jednom vrstom takve odluke. Za sada je izvesno da će balerina do kraja pozorišne sezone ostati na Dorćolu.

– Ljudi su počeli polako i stidljivo da se vraćaju. Na Akademiji savremene igre u Milanu počela sam da se bavim pedagoškim radom. Ali, verujte, najradije bih ostala u Beogradu. Kada sam nedavno sa italijanskim koreografom Merolom, sa kojim smo radili predstavu, prolazila Zetskom ulicom, shvatila sam jednostavnu istinu. Rekla sam mu: Mikele, ovo je grad u kome sam se rodila. Ovde želim da živim, ovde želim da umrem". On me je razumeo – kazuje Ašhen Ataljanc.