Odlazak kralja violončela

Sredinom marta, iz Berlina je u Beograd doputovala naša istaknuta violončelistkinja Ksenija Janković, na zakazani koncert na Kolarcu. Publici je poručila da Sinfoniju končertante koja je te večeri bila na programu posvećuje svome teško bolesnom profesoru Mstislavu Rostropoviču.

Nekad je slavnom Slavi, kako su ga prijatelji zvali, to delo posvetio njegov autor Sergej Prokofjev. Pomenuti muzički događaj u Beogradu predočio nam je da umetnik, koji je govorio da je ljubav za život nešto najdragocenije, bije svoju poslednju, najtežu bitku. Uspeo je da dočeka svoj 80. rođendan, 27. marta, ali ne i ovaj maj. Uoči praznika umro je u moskovskoj bolnici veliki violončelista, ali i dirigent, pijanista, kompozitor i čovek slobodnog duha, što je i platio izgnanstvom iz svoje zemlje, dugim 17 godina.

Mstislav Rostropovič rodio se u Bakuu (u Azerbejdžanu, nekad u Sovjetskom Savezu) u porodici muzičara: otac violončelista, majka pijanista. Ako je kutija očevog instrumenta bila kolevka jednoj bebi, onda to sasvim liči na nekakav znak sudbine. Međutim, priznao je, dok je učio čelo često je jedva čekao da se vežba završi i sa radošću trčao na časove kompozicije kod Dmitrija Šostakoviča, svog slavnog profesora s kojim će postati prijatelj i koji će posle pisati muziku za njega. Baš kao i njegovi prijatelji Prokofjev i Britn. Druge da i ne pominjemo, ali moramo reći da je ovaj genije za violončelom toliko inspirisao kompozitore da je, zahvaljujući njemu, literatura pisana za ovaj instrument danas neuporedivo bogatija nego pre.

Rostropovič je znao da se našali i kaže kako je bigamista i da mu je druga supruga – violončelo. Prva je sopran Galina Višnjevska, zvezda Opere Boljšog teatra sve dok 1974. nisu napustili SSSR čijoj su se vlasti zamerili svojim prijateljstvom sa Aleksandrom Solženjicinom i drugim političkim "prestupima". Tako su se veliki umetnici, bez novca, sa malo prtljaga i sa dve kćeri, koje će takođe krenuti stazama muzike, otisnuli u beli svet.

I baš u gradu gde je Bela kuća Rostropovič će dugo biti umetnički direktor i dirigent Nacionalnog simfonijskog orkestra. Ali, njegov "posao" nije bio samo u Vašingtonu. Velike muzičare svi bi da čuju i vide. Beogradska publika imala je tu sreću više puta. Uostalom, stotinak koncerata godišnje bila je njegova norma. Sedao je i za klavir da prati svoju Galinu, a njega za violončelom ponekad je pratila njihova kći. Kuća Rostropoviča uvek je bila ispunjena muzikom. Njihov dom u Parizu ispunio je i ruskim nameštajem, slikama, predmetima... Sve, baš sve, bilo je rusko, a on je govorio: "Napravio sam svoje malo rusko ostrvo u Parizu". Malo ostrvo za spas od velike tuge zbog svoje izgubljene zemlje.

Došao je, međutim, dan kada je Evropa počela da menja svoje lice. Čim je čuo da je srušen Berlinski zid, seo je u avion i nepozvan stigao tamo da odsvira na tom čuvenom mestu – koncert za sebe samog. Poštovaoci i znatiželjnici su se, naravno, brzo okupili da čuju velikana koji je ovaj istorijski čin doživeo i kao rušenje barijere u sopstvenoj duši. Bila je to 1989. a uskoro, posle 17 godina izgnanstva i oduzimanja državljanstva, Rostropovič je ponovo video svoju "rodinu". Onaj zid tuge srušio je Gorbačov; Jeljcin, a u martu 2007, na proslavi 80. rođendana i Putin, odlikovali su ga visokim ordenom.

Slava u onu gde su i toliki njegovi slavni prijatelji: Šostakovič, Prokofjev, Britn, Sibelijus, Pikaso, Dali, Šagal, Aragon, Čaplin... Sve su to ljudi iz njegove biografije, ali u kojoj postoji i Beograd, i zatvaranje 28. Bemusa (1996), i dupke pun "Sava centar" i veče koje se ne zaboravlja, sa muzikom Bokerinija, Hajdna i Baha – na bis.