Priča o Nikoli i Nikolićima

Popova kod Blaca – Hajde, da upoznate Nikolu Nikolića – predložio nam je Tomo Marković, sekretar gornjomilanovačkog Crvenog krsta. U kombi-vozilu smo se uputili u selo Popovu. U vozilu je, osim nas, još i hrana, deterdženti, šamponi, sapuni, metalno posuđe i ostalo što je svakodnevna kućna potreba, a što se moglo kupiti za petsto dolara nepoznatih darodavaca. Pred nama oko 170 kilometara.

– Grupa prijatelja, naših i Amerikanaca, koja zajedno radi u istoj firmi u SAD, kad god pročita o kakvoj porodici u Srbiji da teško živi, sakupi nešto novca da se kupi i uruči šta im je potrebno. Jedan od njih je moj nekadašnji školski drug, ime mu ne mogu da kažem, jer niko iz te grupe ne žele da mu se objavi ime, baš su pravi darodavci. Zahvaljujući tom mome drugu, sva njihova pomoć ide preko našeg Crvenog krsta, pa sam često „osuđen“ da kombijem dostavljam poslatak u mnoga mesta u Srbiji – priča nam Marković.

Nikolićima iz Popove isti kombi vozi pomoć drugi put. Prvi put im je dovezao novi šporet na drva i laminat, jer se stari šporet uveliko raspadao, a jedina prostorija u trošnoj kući bila je bez patosa – kamene ploče i utabana ilovača.

Stižemo. Kuća ima jednu prostoriju i ona je sve – dnevna i spavaća soba, kuhinja, špajz, kupatilo. Porodicu čine: baka, gotovo vezana za krevet, mama Milka, šesnaestogodišnji brat Stefan i Nikola. Stariji brat je povučen, ćutljiv, valjda ga stid stanja u kojem je porodica. Nikola je u osmoj godini, prvačić, ali vodi glavnu reč.

– Imamo struju i do prošle jeseni služila je samo za sijalicu, ali smo od dobrih ljudi nedavno dobili televizor, pa sada imamo dva potrošača. Malo vremena imam za igru, naročito u letnjoj sezoni. S majkom pomažem komšijama da oberu višnje, majka sa viših, a ja sa nižih grana. Tamo ručamo i večeramo, dobijem nešto polovne odeće i obuće od gazdine dece, a ponekad i sto dinara. Inače, moj posao je i da donosim vodu s bunara koji je kilometar od kuće. Imam plastični balon od pet litara i, svakoga dana, pet puta idem na bunar.

Nikola je krenuo u nadnicu pre nego što je, kao prvačić, seo u đačku skamiju. Ne priča o autićima, lopti, biciklu, „mobilcu“ ili kompjuteru. Govori kako nije tako loše, živi se, još da mu je udoban krevetac „a ne ovaj vojnički, gvozdeni, na sprat“, i da su mu na kući bolja vrata sa ključem, jer se „noću plašim da nam neko ne uđe“.

– Jeste, Nikola je vredan kao mrav, odrastao je pre vremena, pomaže svojim radom da se prehranimo, jer od šest hiljada dinara socijalne pomoći se ne može živeti. Lakše smo živeli dok me suprug, pre šest godina, nije napustio. Pobegao od sirotinje, ostavio nas, otišao u Kruševac, čujem da se oženio i da ima drugu decu. Kad su Stefan i Nikola, pre četiri godine, otišli da vide oca, dobili su šamare, bio je ljut što su došli – priča Milka.

Ti očevi šamari još bole, boleće ih, kažu, kroz čitav njihov život.

Nikola, rekosmo, ide u školu u svom selu. Škola ima jednu skamiju i dva prvaka. Kad Nikola i njegov drug budu treći razred, upisaće se samo jedan prvačić, pa će škola imati tri đaka. Učitelj kaže da je Nikola dobar đak, da je upravo dobio dve petice, obe iz matematike.

Ali, ni nedaće ne mogu večito da traju. U Blacu je matična škola za mini-školicu iz Popove. Škola u Blacu je pokrenula akciju da se, ovog proleća, Nikolićima izgradi nova kuća. A nova kuća će imati i nova vrata sa bravom i ključem, pa mališan neće morati više da se noću plaši. A naći će se neko da Nikoli pokloni i krevet za udobno spavanje i sanjanje.