Drama kao obrazac života

"Sirtaki je igrala jedna lepa grkinja, krišom mi se smešsila a tuga je nestala..."

Prođe godina već ja ne zaigrah sirtaki ovde. Nema ni tog čudesnog lajt motiva duboko usađenog u našem učenju o ovoj državi - o prepunim tavernama lepih Grkinja, igre i pevanja uz elegične melodije, lomljenju tanjira i bogatom jelovniku..

Nisam imala ni predrasuda niti preteranog divljenja pre nego li je ovo postala zemlja u kojoj sam pronašla svoj dom. Priča kaže da su  posle srpskih zetova u Srbiji najbrojniji upravo zetovi iz Grčke, čime sam i ja utkala svoju sudbinu u tu statistiku.

Više vasiona se sudarilo da bih ja sa sve sagapo došla i ostala ovde. Nije bila ni zima ni laskavo proleće već magični tren dvoje odraslih ljudi. Odigralo se brzo i nestvarno kako se samo na filmskom platnu može ispricati.

Dolazak i ostanak je podrazumevao ponavljanje naše priče i moje predstavljanje ali i zebnju kako rešiti pitanje dokumenata. Podnošenje zahteva za brak i procedure koje smo prolazili bile su komične i tragične...jer zapravo drama je obrazac življenja ovde.

(Ni)je mi bilo jasno zašto moram u novinama objavljivati brak, sudarati se sa birokratijom na svakom koraku i naravno lomiti već prelomljena koplja mojih udatih zemljakinja - prihvatanje snaje strankinje, brak u crkvi ili ne, prezime, cekanje i cekanje...

Institucije ovde funkcionisu kao i naše te je bilo teško (ili nije, presudite) ponovo prolaziti slične situacije bez znanja jezika.

Ono što mi je ipak najteže palo (i danas je tako) je stav roditelja koji imaju iskrivljenu sliku o nekoj sasvim drugoj Grčkoj.

Nisam se nikada navikla na duge štrajkove koji parališu život, đubre koje se vuče po ulicama nedeljama, stav da je „njihovo” sve najlepše i najbolje, rec koja ne znači ništa, marketing neobrazovanog stanovništva, znatiželju komšiluka, „nacionalna” jela i rasprave o njima, radnog vremena koje je u društvenom sektoru ubrzano i skraćeno a u privatnom i ne postoji istaknuto radno vreme i brojna preuveličavanja i doživljaj nacije...

Ono što je lepo u Atini a što čuvaju i poštuju stranci ovde su ulazi zgrada - uvek su čisti, bez grafita, sa ogledalom, čistim i celim lusterom, mermerno popločanje uglavnom i lepo okrečeno.

A sada u divno proleće cvetaju i bujaju narandže po ulicama i mirisi se šire..

Srbijo, nije adio sve dok znadem kuda putujem i gde su moji domovi...

Milena Jović, Atina