Diskretni ekonomski patriotizam SAD

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Može li se govoriti o protekcionizmu u zemlji u čijim robnim kućama se teško može naći nešto sa etiketom „mejd in Ju-Es-Ej” („Proizvedeno u SAD”) i na čijem je tržištu obilje proizvoda iz svih krajeva sveta. Pa i u slučajevima sa poznatim američkim brendovima: recimo popularni „ajfon” ili „najki” patike – proizvedenisu u Kini ili Indoneziji.

Nije li SAD, uostalom, šampion globalizacije i slobodne trgovine? Jeste, ali ono što se vidi obično nije cela priča. Nema zemlje koja je imuna na virus „ekonomskog nacionalizma” koji uvek poteže argumente zaštite domaće industrije i domaćih radnih mesta, pa to nije – ili nije bar u onoj meri u kojoj se predstavlja – ni Amerika.

Kada je krajem decembra u Ženevi održana sednica jednog odbora Svetske trgovinske organizacije, dobila je publicitet pre svega zbog toga što su američki trgovinski partneri izneli ozbiljnu zabrinutost da će bilo kakvo stezanje fiskalnog kaiša (koje je potom ovde zaista usledilo), biti povod za uvođenje protekcionističkih mera. Ne doduše onih direktnih i vidljivih: američki protekcionizam je diskretan i upakovan u pravila „fer trgovine”. Konkretni strahovi koje su izneli ambasadori američkih partnera u STO bili su druge vrste.

Finansijska podrška nekim industrijama (grana koja proizvodi solarne ploče najčešće se pritom pominje) ili „nekonvencionalna monetarna politika” – jeftin novac koji, zbog gotovo nulte referentne stope centralne banke, mogu da pozajmljuju američke korporacije, svakako nije njihova mala prednost.

Ili mogućnost da se u američkim lukama uvede obavezno „skeniranje” kontejnera sa uvoznom robom (na račun njenih izvoznika) kako bi se otkrio mogući nuklearni ili drugi opasni materijal – što bi povećalo cenu trgovanja sa najvećom svetskom ekonomijom.

Najveće polemike o protekcionizmu ovde su vođene početkom 2009, kada je vlada tada tek ustoličenog predsednika Baraka Obame, uz veliku podršku Kongresa, isposlovala zakon o ekonomskoj obnovi, posle druge najveće krize u istoriji kapitalizma. Taj program je predviđao oko 900 milijardi dolara ekonomskih stimulansa domaće privrede, finansijskog i industrijskog sektora (tim parama spasena je i američka automobilska industrija: dva od tri domaća proizvođača u to vreme su u stečaju).

Pomenuti zakon je imao i klauzulu „kupovati američko”, koja je predviđala da materijal koji se koristi za realizaciju projekata obnove infrastrukture – čelik, gvožđe i ostalo – mora da bude domaće proizvodnje, što je izazvalo velike polemike oko toga da li će ćar pojesti vajdu, to jest šteta biti veća od koristi.

Ova odredba je doduše izuzimala zemlje sa kojima SAD ima bilateralne ili regionalne ugovore o slobodnoj trgovini, pa je njeno dejstvo bilo praktično zanemarljivo, ali je bila podsetnik da protekcionistički refleksi postoje.

U Americi se veoma teško dolazi do konsenzusa o bilo čemu, pa i o merama koje bi bile u kategoriji „ekonomskog patriotizma”, kako se još opisuje protekcionizam. U igri je uvek mnogo suprotstavljenih interesa: oni proizvođača su naprimer drugačiji od interesa trgovaca, pa su konkretne mere uvek rezultat dugih pregovora, intenzivnog lobiranja i političke trgovine.

U svojoj istoriji, kad god joj je to odgovaralo, Amerika je bila velika protekcionistička sila, a naročito do 1915. Protekcionistički refleksi reaktivirani su i posle „Velike depresije” u tridesetim godinama prošlog veka, kada je donet dosad najrigorozniji zakon u tom pogledu koji se takođe zvao „Kupujmo američko”. On je međutim napravio veliku štetu i od njega se odustalo.

Protekcionističke mere danas su, rekosmo, indirektne: to su recimo velike subvencije (oko 20 milijardi dolara godišnje) farmerima kojima se garantuju otkupne cene, a neki proizvodi, poput kukuruza, i dodatno premiraju. Ili zaštita tržišta medicinskih usluga i lekova, drugačijim standardima i oštrim patentnim pravom.

I ovde postoje carine i tarife kojima se oporezuje uvoz. Kako će koji izvoznik na ovo tržište u tome proći, zavisi od njegovog statusa: da li sa SAD ima naki bilateralni ili kolektivni trgovinski sporazum, da li je u STO ili nije, da li ima status zemlje sa kojom se održavaju „normalni trgovinski odnosi” (nekadašnji status„najpovlašćenije nacije”) i slično.

Amerika je dugo bila najveći profiter globalizacije (koja nije ništa drugo nego slobodna trgovina i slobodno investiranje), i od toga su njene korporacije izvukle enormnu korist. U poslednjoj deceniji se međutim konstatuje da je zbog toga i ova zemlja uveliko „deindustrijalizovana”: proizvodnja je preseljena u Kinu i drugde gde je radna snaga jeftinija.

Sada se povlače potezi da se to preokrene, što povremeno budi i instinkt protekcionizma, koji međutim nije drastičan. Ne treba, međutim, zaboraviti da su američki radnici i dalje svetski rekorderi u produktivnosti.

Milan Mišić