Repriza Istanbula 2005.

Kao nikad do sada završnica Lige šampiona u fudbalu nije bila tako neizvesna i uzbudljiva kao ovoga puta. Sama činjenica da su u borbi za tron pali i takvi giganti kao što su prošlogodišnji pobednik Barselona, zatim Real Madrid, Bajern, Arsenal, Valensija... govori dovoljno o tome kakva je konkurencija bila. U završnicu su ušla tri engleska tima i jedan italijanski, da posle svega, u finalu, u Atini 23. maja, o novom vladaru Evrope odluči duel Liverpula i Milana.

Biće to, dakle, repriza istanbulskog finala iz 2005. godine, prema nepodeljenom mišljenju, najuzbudljivijeg završnog duela, od ustanovljenja ovog takmičenja.

U toj utakmici, da podsetimo, Liverpul je posle vođstva Milana od 3:0, u drugom poluvremenu golovima Džerarda, Alonsa i Šmicera prosto nokautirao italijanski tim, izborio produžetke i penalima došao do titule.

Šta će se događati u Atini ostaje da vidimo, a naša tema su polufinalni mečevi odigrani u utorak i sredu, koji su odlučili o finalistima ovogodišnje Lige šampiona.

Odmah da kažemo: malo je ko očekivao da će se sve odigrati ovako kako se odigralo. Na jednoj strani, duel neverovatno ambicioznog Čelsija i Liverpula, na drugoj, izvanrednog Mančestera i iskusnih Milaneza.

 Posle prvih susreta bilo je sve otvoreno, Mančester je imao gol prednosti, kao i Čelsi.

Mnogi su verovali da će ta prednost imati odlučujuću ulogu u revanš susretima bar za jedan od vodećih timova Premijer lige.

Ali, u engleskom derbiju mnogo hvaljeni Čelsi nije uspeo da prođe petostrukog evropskog prvaka.

Preambiciozni i neretko arogantni Žoze Murunjo popio je gorku pilulu plativši ceh svojoj opsesiji da je za stvaranje tima koji se može domoći evropske titule dovoljno sakupiti gomilu najvećih fudbalskih imena, reći im da besomučno trče i još se besomučnije dodaju na svojoj polovini, potom nabace loptu Didijeu Drogbi – i sve će biti rešeno.

Kakva zabluda. Tim koji nema ni jednog jedinog igrača (osim pomenutog Drogbe), koji može da načini neočekivan potez, upotrebi bar malo maštu, izvede munjevitu akciju, zbuni i iznenadi protivnika, načini nešto što bi izmamilo aplauz gledalaca "na otvorenoj sceni" zaslužio je da prođe kako je prošao.

Murinjo je uspeo da umrtvi i jednog Robena, talentovanog Džoa Kola, nije našao pravu ulogu za Ševčenka, ali je zato sva prava dao gomili fajtera i razbijača koje predvode Esijen, Ešli Kol, Mikel... i izvanredni Makelele, koji nažalost, nikada nije bio kreator...

Portugalac, posle svega, ima sve uslove da uđe u fudbalsku istoriju kao čovek koji je imao na raspolaganju sve što je poželeo, a uradio tako malo.

Drugi veliki gubitnik u ovoj igri je ser Alek Ferguson. Njegova "priča", međutim, nešto je drugačija. Mančester je imao tu nesreću da bude prava ekipa na pravom mestu u pogrešno vreme.

 Naime, i u prvom meču protiv Milana u timu nije bilo gotovo cele odbrane. Izostali su Vidić, Ferdinand, Nevil, praktično poslednja linija ispred Van der Sara. Uspeli su nekako da ostvare prednost od jednog gola, ali očigledno da to nije bilo dovoljno za konačan trijumf.

Revanš u Milanu, pred prepunim San Sirom, predstavljao je pravu golgotu za Britance.

Ni vremenski uslovi im nisu išli naruku, jaka kiša očigledno je odgovarala domaćinu, gosti su delovali kao da su na ledu, nisu uspevali da onemoguće briljantne Milaneze da nametnu svoju igru.

Često su izgledali izgubljeno u tom kijametu, pa su fenomenalni Kaka, Zedorf, Pirlo, Gatuzo, Ambrozini i drugovi radili šta su hteli.

Na takvom terenu, znao je trener Zakeroni, potrebno je mnogo trčati i kretati se, menjati mesta, ali ne jurcati.

Mančester to nije shvatio, u većem delu susreta delovao je kao drugorazredna ekipa koja, u žurbi, nije uspevala da sastavi ni jednu iole i ozbiljniju akciju...

Iskusni fudbaleri Milana u tim okolnostima imali su potpuno otvorenu scenu, uvek su primali loptu bez pritiska fudbalera Mančestera, lako organizovali akcije i dolazili u gol šansu.

Na drugoj strani Mančester se suprotstavio upornim individualnim pokušajima nervoznog Ronalda, bledim Skolsom, neprimetnim Runijem i Gigsom, nesigurnim Vidićem, okruženim obezglavljenim Kerikom, Hajnceom, Flečerom, O’Šejem i Braunom.

Na kraju epilog je poznat: u finale odlaze, sasvim zasluženo, Milan i Liverpul, a poraženima ostaje da izvuku pouke iz ovih mečeva koji će, bez sumnje, ući u fudbalsku istoriju.

A ljubiteljima fudbala, posle polufinalnih užitaka – preostaje da čekaju 23. maj, kada će u Atini ponovo snage odmeriti šestostruki evropski šampion Milan i petostruki Liverpul. Uz opasku da Milanezi nisu zaboravili istanbulski nokaut iz 2005. godine...