Ko to tamo igra

Ko to tamo igra, mogući je alternativni naslov upravo završenog filma "S.O.S. Spasite naše duše", u režiji Slobodana Šijana, prema scenariju Miloša M. Radovića, čija je premijera početkom jula na nacionalnom filmskom festivalu u Novom Sadu.. Očigledna je  tematska srodnost između Šijanovog antologijskog ostvarenja, "Ko to tamo peva" (svojevremeno uvrštenog, prema nekim anketama, među sto najboljih ostvarenja svetske kinematografije, dok ga je naša Filmskaj akademija proglasila najboljim srpskim filmom svih vremena) i ove, najnovije "komedije tamnih tonova.". Pri tom, reditelj citira sebe onoliko koliko i život citira sebe. Samo što je autobus, koji je u "Ko to tamo peva" kloparao srpskim drumovima pred početak rata 1941, sada pretvoren u hrvatski hotel, na granici sa Srbijom,  u osvit rata devedesetih.(Zanimljiv prelaz iz pokretne situacije koju je naoko još moguće menjati, u statičnu, u kojoj su sada "zaglavljeni" protagonisti). U tom hotelu se, metaforički, i bukvalno, nalaze i neki od istih ljudi, istih glumaca  iz autobusa - Neda Arnerić, Slavko Štimac i Boro Stjepanović – u "deža vi" kontekstu.

"Oni su tu u apsurdnoj situaciji, kao kandidati za najplemenitiji podvig, gde se humanost stavlja u kompeticiju. I  dok se oni tu malo takmiče ko je plemenitiji, okolo se zakuvava predratna situacija koja eskalira u sukob, užase. Učinilo mi se da je to dobar okvir da se pipne tema, oko koje je još uvek neka tenzija, kojom ljudi izbegavaju da se bave", objašnjava u razgovoru za Politiku reditelj Šijan.

’Ko to tamo peva’ bavi se zlom u običnom malom čoveku. U ovom sukobu je to zlo prilično eskaliralo. Tako da sličnost postoji – svi smo postali svesniji  tog zla. Jer mi se čini da ta moja poruka iz prvog filma nije mnogo doprla do ljudi. Oni su to doživljavali kao jako dobar film, komediju, ali ne toliko kao kritiku našeg mišljenja o nama samima. Ovaj film se bavi sukobom našeg mišljenja u nama i onog u čemu smo učestvovali, svesni ili nesvesni, pozvani ili nepozvan, bavi se čak u velikoj meri nekom nonšalancijom s kojom se pristupalo svemu tome."

Hlađenje glava

Zašto Hrvatska? "Tu je tenzija počela, čini mi se da je na tom, srpsko-hrvatskom sukobu izgrađeno i ostalo, svi drugi podsukobi. Kroz film se provlači i priča o tajnim službama koje pokušavaju da zavade različite etničke grupacije. Radović i ja izbegavali smo da radnju čvrsto vezujemo za hronologiju, već da  pokažemo više ono što stoji u sećanju".

U filmu bez glavnog junaka, uloge tumače i Katarina Radivojević, Predrag Ejdus i "atipični" Dragan Bjelogrlić. "Neki su možda ostvarili najbolje uloge u svojoj filmskoj karijeri."

Na pitanje kakve reakcije očekuje, "tamo i ovamo", Šijan  dodaje da će film, moguće, "neke iznervirati, jer su svi govorili, uh, ne diraj, suviše je vruće, svi eksplodiraju na sam pomen toga. Tema je, dakle, nesažvakana i stoga, provokativna. Ali, posle haosa i krvavog sukoba koji se još raspetljava, mislio sam da je vreme da se ohlade glave, da se razlabavi tenzija oko te teme. Nadam se, ipak, da će ovaj blagokomičan film kod većine izazvati dobre reakcije." Pogotovo što je upravo došlo do izvesnog talasa otopljavanja u odnosima Srba i Hrvata. Mada, ispravlja se nas naš sagovornik, pitanje je da li je ikad i prekinuta ta komunikacija. "I u najgore vreme, imao sam studenta koji je izbegao iz Hrvatske, a koji je za svoj studentski film ilegalno dovodio iz Zagreba drugove i drugarice da mu igraju u filmu."

 "Ja još uvek doživljavam prostor Balkana kao relativno srodan kulturni prostor. Mi smo jedni drugima publika, utoliko je Jugoslavija bila zanimljiv projekat. Roman Vitomila Zupana bio je hit u Beogradu, ne znam da li je to sada u Evropskoj Uniji. Vezivalo nas je interesovanje za ono što smo radili u različitim delovima tog prostora. Mislim da je to još uvek slučaj."

Posle nezahvalnog stanja  u kome se srpska kinematografija nalazila doskora, film  "S.O.S", nastao je u drugačijem vremenu, zahvaljujući delom i "šačici" novca od konkursa Ministarstva kulture Srbije (3 miliona dinara),  sponzorima i pomoći Sekretarijata za kulturu Beograda.

 "Kinematografije novih zemalja nigde u Evropi ne funkcionišu isključivo na tržišnom principu. Jer da se razvijaju na tržištu, bile bi smrvljene. Ideja da naš fim može da bude industrija je smešna, ali on može da bude, kao što i jeste, i te kako i gledan. Potivnik sam čistunskog odnosa gde se forsira samo najčistija umetnost a ostalo proglašava za šund ."

Je li, onda,  film "S.O.S. Spasite naše duše", festivalski ili za masovnu publiku, pitamo.

 "Ja se bavim nečim na granici popularnog ili festivalskog, ne mogu  da procenim hoće li ga publika doživeti kao zabavni ili kao festivalski. Uvek citiram rečenicu čuvenog francuskog reditelja Romera, da je pravljenje razlike između ozbiljne i zabavne umetnosti - greška u mišljenju."

Politika je neizbežna pratilja svekolike umetnosti na ovom prostoruu, naročito u poslednje dve decenije, pa će, možda, uticati i na recepciju novog Šijanovog filma, i na samo njegovog, pogotovo u inostranstvu. Normalno, objašnjava, kad smo njome opesednuti, o čemu, dodaje, svedoči i rekordna gledanost one skupštine sa izborom Tome Nikolića, zbog koje su mnoge glumačke zvezde očajne, jer su ih, u medijima, političari bacili u zasenak. Šijan ne veruje da će skoro doći do zasićenja politikom, "jer je naša glad za njom neutoljiva".

Biznismeni na budžetu

Da li je, bar, pitamo, vreme politizacije umetnika, prošlo, posle kratkog zamaha s početka devedesetih?

"Ljudi su tada bili zatečeni situacijama u kojima su političke igre krenule  svojim normalnim tokovima, što znači da je svako počeo sa svakim nešto da dogovara, politika se pretvorila u vrstu grupnog seksa u kome je svako sa svakim spavao. I zato je, posle svega, postalo teško opredeljivati se i držati nečiju stranu, što je već normalnija situacija. Sada samo treba meriti rezultate i ići na glasačku kutiju. Čini mi se, stoga, da se povika na intelektualce u politici odnosi samo na nacionalno orijentisanu inteligenciju, koja je bila poneta  Slobinim otvaranjem medija za nekadašnje disidente, što je bila varka. Odgovornost, ipak, snose političari. Kad je reč o našoj struci, filmskim rediteljima, oni su izuzetno dobro reagovali, malo je onih koji su podržavali Miloševića. Čak su mnoge karijere bile prekinute, jer se novčana podrška koja je u tom poslu neophodna, uslovljavala nekom vrstom  podrške Miloševićevom sistemu. Veliki broj reditelja dugo nije radio, što baš nije primećeno, i došlo je do čitave smene generacija."

Sad smo u situaciji u kojoj se još uvek mogu čuti mišljenja da domaća kinematografija može da opstane i bez domaćih autora. Šijan je naziva "producentskom kinematografijom", u kojoj dominiraju "neki novi biznismeni", koji, umesto da razvijaju biznis, najpre odu u ministarstvo kulture i traže novac za film.

Uprkos tome što ga je, posle uspeha "Ko to tamo peva" snašla sudbina koju mu je prijatelj prorekao ("Fino, sad nećeš moći da snimiš više nijedan film!"), Slobodan Šijan veruje da to ipak neće biti slučaj sa njegovih par projekata koji su u toku.Recimo, "Punjene tikvice", prema dramskom komadu Sanje Domazet.

Čoveka  koji je ostvario "američki san" mnogih iz svoje generacije, da bi, posle godina provedenih u Americi, i kao predavač na najuglednijim filmskim univerzitetima, zaključio da je taj san obična utopija, pitamo, na kraju, kakav san danas sanja?

"Ja sam dete iz zatvorenog sistema, iz vremena kada je zapad bio daleko, i bio privlačniji,. Mada, kad čitam koliko je danas malo mladih bilo na Zapadu, možda i nisam u pravu. Osim što sada taj zapad stiže ovamo. Slikovito govoreći, nekad sam se borio za kocku leda u koka-koli, a sad tu koka-kolu bez kocke leda više i ne mogu da dobijem. San? Još recka-dve, još poneki film da se snimi – bez mistifikacije i bez prevelikih pretenzija. Kad sam ja u pitanju, ljudima skoče očekivanja. Treba spustiti loptu i to što radim prihvatiti kao neki novi film."