Evropa bez granica

U pogrešno vreme na pogrešnom mestu – uzdahnuli su glumci predstave "Igra parova", koje je zadržala carinska kontrola na graničnom prelazu između Srbije i Bosne. Pomalo lenjo, ali revnosno, carinici su se prema ansamblu predstave odnosili kao prema grupi švercera koji imaju nešto da sakriju. U vreme dok su oni na granici očekivali rasplet, sedeo sam na skupu Foruma Beograd organizovanom na temu: "Ko je šta postigao u okviru regionalne saradnje u Jugiostočnoj Evropi"?

Želeo sam da govorim o potrebi za učestvovanjem u jednom zajedničkom prostoru komunikacije i umetničke razmene, koji omogućava kontinuitet dijaloga i zbližavanja stvaralaca, institucija i organizacija, kome svoj doprinos daje i Beogradsko dramsko pozorište kroz razmenu gostovanja sa teatrima iz regiona, podsticanje i podršku novih i neobičnih projekata koji uključuju pojedince i trupe iz različitih zemalja, kroz Beogradski festival igre koji okuplja najznačajnije plesne kompanije iz regiona i sveta, radionice sa međunarodnim umetnicima čime počinju novi kulturni dijalozi i kreira se atmosfera međusobnog poverenja i saradnje.

Umesto toga, razmišljajući o svojim glumcima koji iste večeri treba da stignu na Festival u Tuzli, prisetio sam se satova iz priče Ive Andića, jedinog nobelovca sa prostora koji danas zovu Jugoistočna Evropa ili, još preciznije, Zapadni Balkan:

"Teško i sigurno izbija sat na katoličkoj katedrali: dva posle ponoći. Prođe više od jednog minuta (tačno sedamdeset i pet sekundi, brojao sam) i tek tada se javi nešto slabijim ali prodornim zvukom sat sa pravoslavne crkve, i on iskucava svoja dva sata posle ponoći. Malo za njim iskuca promuklim, dalekim glasom sahat-kula kod Begove džamije, i to iskuca jedanaest sati, avetinjskih turskih sati, po čudnom računanju dalekih, tuđih krajeva sveta! Jevreji nemaju svoga sata koji iskucava, ali bog jedini zna koliko je sada sati kod njih, koliko po sefardskom, a koliko po eškenaskom računanju. Tako i noću, dok sve spava, u brojanju pustih sati gluvog doba bdi razlika koja deli ove pospale ljude. A ta razlika je, nekad vidljivo i otvoreno, nekad nevidljivo i podmuklo, uvek slična mržnji, često potpuno istovetna sa njom".

Andrić svoju priču, priča iz perspektive emigranta, bivšeg učesnika rata, koji je, slušajući čudna dozivanja tih raznovrsnih i raznoglasnih tornjeva, zaključio da ne može ostati u svojoj domovini Bosni, i da ne treba da ostane u njoj. "Ja nisam toliko naivan da tražim u svetu varoš u kojoj nema mržnje", kaže narator. "Ne, meni treba samo mesto u kome ću moći živeti i raditi. Ovde to ne bih mogao".

Mnogi bi, sa puno gorčine, ovaj zaključak Andrićevog emigranta iz Bosne iz 1920. godine, preneli i na život u širim prostorima današnjeg Balkana gde se,  po mržnji i destrukciji, mnoge stvari nisu bitno izmenile od Prvog svetskog rata do poslednjih balkanskih ratova. Zbog toga mladi ne prepoznaju naše prostore kao dobra mesta za život i žele da odu, emigriraju.

Kažu da postoje srećni krajevi zemlje u kojima život ljudi protiče spokojno i gde su mržnja, nasilje i agresija nepoznati. Želeo bih da nešto saznam o tim "srećnicima", mada, u tako nešto teško mogau da poverujem. Balkanske zemlje su divne, zanimljive, nimalo obične zemlje, i po svojoj prirodi i po svojim ljudima, ali su one, istovremeno, zemlje mržnje i straha. U njima i danas žive pripadnici odredjenih zajednica koji žele da formiraju nove entitete prema verskim i kulturnim razlikama i koji su se najbrižljivije naoružali mržnjom prema svima onima koji im ne pripadaju i što može da predstavlja korak ka izbijanju novih sukoba i ratova. Zbog toga kultura ima poseban značaj jer "sve što podstiče razvoj kulture, istovremeno deluje protiv rata" (S. Frojd). Kulturna razmena i umetničko stvaralaštvo koje u svoje projekte  uključuje različite partnere iz zemalja našeg regiona, može da bude važan podsticaj za prevazilaženje predrasuda koje postoje iz prošlosti i činjenica koje nas i danas dele.

"A šta je bilo sa Vašim glumcima, je li bilo predstave u Tuzli", pitate se. Da, bilo je predstave. Glumci su dekor i rekvizitu ostavili na nekoj poljani, na "ničijoj zemlji" i, u dogovoru sa svojim bosanskim kolegama, opremili predstavu iz fundusa tuzlanskog pozorišta. Publika je istinski uživala u njihovom nastupu, usledili su novi pozivi za festivale u Bosni. I to nije sve: u ovoj godini vodeći projekat je zajednički konkurs za novi dramski tekst na bosanskom ili srpskom jeziku, koji su raspisali Beogradsko dramsko pozorište i Festival MES iz Sarajeva. Prvonagrađeni tekst sa ovog konkursa biće izveden na otvaranju pozorišne sezone u Beogradu i na zatvaranju Festivala u Sarajevu, u zajedničkoj produkciji uz učešće bosanskih i srpskih pozorišnih umetnika. Tekstovi sa prostora bivših jugoslovenskih republika već pristižu potvrđujući da za stvaralaštvo nema granica.

Mi uvek imamo samo jedan prostor, baš kao i jedan život. Predstoji nam da u tom našem, zajedničkom prostoru, uz poštovanje posebnosti i različitosti, podesimo i zajedničko vreme.