Američka fijesta

Ima li traganje za srećom kao ustavno zagarantovani cilj, ikakve šanse da se završi hepi endom  i hoće li se Amerika ponovo pretvoriti u "obećanu zemlju" ili će se stanovnici novog sveta surovo uveriti da je to bio samo iluzorni san.

Mnogi još veruju u "idealan život": zlatasta kosa lutke Barbi uz rozikaste visoke potpetice, šešir ruho i nakit od glave do pete  u pink tonovima, kabriolet iste boje, kuća i okućnica, odlazak u kupovinu, muzika, konji, plavi bazen, prikolica…Premijera mjuzikla na Brodveju "Plavuša po svim zakonima" uspela je pričom i pesmom da oživi mit o sreći i lepoti u ružičastom vrtu američke oaze. Ukusno je biti mlad i lep kao što je srećno dete kad odjednom pojede kesu žele bombona ne brojeći pritom "prazne kalorije". Mjuzikl o plavuši ima bombastično dejstvo na publiku: toliko šećera a nema, kako su primetili kritičari, nikakve šanse da u pauzi opereš zube…Ovaj novitet, replika holivudskog hita od pre nekoliko godina, ipak poručuje da su lepota i mladost u pink pakovanju, još i danas neodoljive šećerleme.To nije sve što je potrebno za srećan život, ali teško onima koje je majka priroda stvorila u suprotnom pravcu...

Izgubljena bliskost

U monodrami "Američka Fijesta" upravo izvedenoj na "Of Brodvej sceni" u njujorškom Vinjard teatru, može se videti kako prolazi antijunak (Stiven Tomlinson) kad odstupi od ustaljenog toka. Svojim roditeljima iz američke provincije saopštava da je rešio da svoju vezu sa partnerom iz Kanade kruniše brakom. Otac i majka ne vide zašto bi njihov sin parao oči komšiluku, dok Tomlinson, pati zbog izgubljene bliskosti sa porodicom. U potrazi za izgubljenim obedima, on se okreće američkim servisima za ručavanje, jeftinoj keramici u veselim bojama izmišljenoj u vreme velike depresije kako bi razveselila brojne porodice…Nepresušan je broj metafora za čaše, šolje, činije i tanjire, od kojih je izrađena čitava scenografija. Ako razbiješ jednu činiju za salatu, odeš u kupovinu i kupiš drugu, u istoj ili desetoj boji. Što više šarenila, to veselija skupina, samo nek je dovoljno hrane.

Tomlinson je doktorirao na Stanfordu, predaje biznis i finansije, pa znalački istražuje beskrajnu inventivnost biznisa za dodatno podsticanje potrošačke groznice…Ali istraživanjem dolazi do podatka da keramika u lancu jeftinih tanjira ima čestice uranijuma, razvija paranoju, istražuje preko Interneta, kupuje preko I – beja, cenjka se, udružuje se sa novim ljudima, poznavaocima i ljubiteljima šarenih servisa.

Žestoko piće je sinonim za nemoral, i potpuno je proterano iz dnevnog života. Teško da će iko u zemlji brzog zadovoljenja gladi i žeđi, priuštiti sebi za ručak aperitiv, ili čašu crnog vina. Čak da si u dokolici, pristojnije je uz ručak, salatu ili sir popiti ledeni čaj ili dijet kolu. Barbara Holand u najnovijoj publicističkoj prozi "Radost u piću" opisuje istorijat alkoholnog nazdravljanja i kapricioznog klatna ljudskog pojma morala". Hitler je bio potpuno čist što se tiče maligana, piše Holandova, dok je Čerčil pio viski sa sodom pre doručka. Puritanci su se doselili u Ameriku bez da su ikada pomislili da je kapljica grešna, pa su uspevali da tečnim tovarom donesenim iz Starog sveta ošamute starosedeoce takozvanog novog kontinenta. Autorka se duhovito poigrava definicijama o dobru i zlu, da bi zaključila kako je današnja Amerika otišla suviše daleko u težnji da se potpuno oslobodi alkoholnog greha. Ako ne drugih zala.

Kritika je blagonaklono dočekala najnoviji roman "Kuća kuge" (The Pesthouse) britanskog književnika Džima Krejsa smeštenog u američku budućnost, koja se posle razornih ratova i industrijalizacije prebacila u novo Doba mračnjaštva. Kada su izbile epidemije, a poljoprivreda propala, stanovništvo je listom počelo da se kreće na istok preko Atlantika u Stari svet. Tu su se iseljavali u potrazi za boljim životom. Samo su bolesni, zaraženi i stari ostali u američkom Feritaunu. Margaret je ubačena u kužnu kuću jer ima crne sluzave mrlje po celom telu, velike kao guščije jaje…No i pored svega, u nju se zaljubljuje romantični junak, i oni zajedno traže spas u migraciji prema istoku.

Bez trunčice zle volje, što o Americi i njenim kataklizmama piše stranac sa druge strane Atlantika, kritičari najuglednijih listova ocenili su da je Krejsov roman, meditacija o sudbinskim pitanjima koje muče "obećanu zemlju" pisana raskošnom engleskom rečenicom  uz mnoštvo neprevodivih zvučnih i logičkih asocijacija na savremeno društvo. Kakva je budućnost potrošačkog industrijskog društva? Koja je kazna za rasipništvo? Margaret u lutanjima ka istočnoj obali Atlantika pronalazi sektu koja pruža gostoprimstvo samo onima koji su voljni da se odreknu svojine svakog metalnog predmeta. Metal je đavolji proizvod, opominje jedan od sektaša buduće propale Amerike, zbog metala su se razvile pohlepe i ratovi…Ovde smo svi kao vazduh ili voda, neprijatelji svakog metala…

Traganje za srećom

A Margaret i Franklin putuju kroz šumu, džunglu zarđalih metalnih blokova koju Krejs  inventivno naziva Džanklom (Junk, otpaci, đubrište). Ovo je nekad bila Amerika, opominje britanski pisac, najmoćnija zemlja na svetu, iz koje se u njegovoj knjizi kreće nazad u staru dobru Evropu.

No, sreća nije ni na istoku ni na zapadu, ni u alkoholu ni u apstinenciji, ni u šarenom posuđu ni u Barbi imidžu, ali Amerikanci uporno tragaju za njom.

Samo ove prolećne nedelje dve novije knjige o sreći našle su se  na bestseler listi publicistike. U "Spoticanju o sreću" profesor sa Harvarda Danijel Gilbert istražuje zašto čovek ne može da predvidi šta će ga učiniti srećnim, dok u "Mitu o sreći" profesorka istorije Dženifer Hekt sagledava šta je ljude usrećivalo u prošlosti. Posle tolikih mitova, zaključak oba ova istraživanja prilično je jednostavan. Sreća je svedena na lični osećaj i raspoloženje, bez upliva viših sila i ciljeva, bez veze sa Bogom ili vanzemaljcima. I gde je ta sreća, pitaju se Amerikanci u iščekivanju novih knjiga o njoj uporno pokušavajući da je na svaki način aktiviraju.