Čežnja za vođom

Evropska familija (EU) otarasila se autoritarnih, a odavno totalitarnih režima, ali bi građani, to pokazuju najnovija istraživanja, da ih pred svetom predstavljaju upečatljivije i jače ličnosti.

Ta (ne)očekivana čežnja za vođom, u interpretaciji političkih analitičara, pojačava se u vreme bledih političkih lidera. Prema jednoj anketi realizovanoj u briselskoj režiji, čiji rezultati su obelodanjeni pre nekoliko meseci, i politički upućeniji građani nisu uspevali da, gotovo, na prste jedne ruke, pored šefa sopstvene vlade, nabroje i lidere bar još pet do deset, od ukupno dvadeset sedam, zemalja.

Iako Evrope nikad nije bilo u "telefonskom imeniku", kako je to svojevremeno, pomalo cinično, primetio Henri Kisindžer, konstatujući time da ne postoji ličnost koja bi mogla da govori u ime evropske familije, njeni vidljivi orijentiri bili su, ne samo sticajem prilika, i decenijama, lideri dve najuticajnije zemlje EU, Nemačke i Francuske. Helmut Šmit i Žiskar d’Esten, na primer, pa Helmut Kol i Fransoa Miteran.

Tu dugu tradiciju pokušavali su da nastave Gerhard Šreder i Žak Širak. Manje uspešno. Razlika je bila u "štofu". Možda upadljivije na francuskoj nego na nemačkoj strani. Šreder je, na primer, imao više šarma i spretnosti u političkim maherajima od svog prethodnika, "večitog kancelara" (vladao je punih šesnaest godina) Helmuta Kola, ali je galski kavaljer Širak teže izlazio na kraj sa Miteranovom senkom.

U njegovoj, Miteranovoj ličnosti, bilo je, jednostavno, naglašene potrebe da bude prvi, što je francuski predsednik demonstrirao upadljivim gestovima i kad se to nije slagalo sa protokolom.

Bivši američki predsednik Ronald Regan ostavio je zanimljiv zapis o tome u svojim memoarima. Protokol je predviđao da lider prve svetske sile, u vreme samita (tada) Grupe sedam najmoćnijih zemalja sveta u Tokiju, poslednji uđe u dvoranu. Kad se Reganova kolona približavala zgradi, njegovi agenti su mu javili da Miteran s pratnjom čeka "parkiran" u obližnjoj ulici. I Regan je naredio svojima da stanu.

Prolazilo je vreme. Niko se nije pomerao. Američki predsednik je, u jednom času, kako ne bi ostavio druge da mnogo čekaju, dao znak da se krene. Miteran je imao "jače nerve". Ušao je u dvoranu koji minut posle Regana, koračajući kraljevski suvereno.

Trenutno su na sceni lideri manjeg formata. Nikola Sarkozi tek startuje. Toni Bler odlazi sa političke scene, ali, jedno vreme nesporno popularan u svojoj zemlji, nikad na "evropskim daskama" nije dostigao neprikosnovenu, "čeličnu ledi" Margaret Tačer.

Te okolnosti su, očigledno, išle na ruku nemačkoj kancelarki Angeli Merkel. Iako nije tip "čelične ledi", pokazala je neočekivano umeće u velikoj političkoj areni i stekla za samo dve godine vladavine iznenađujuće visok "kapital".

Prema velikoj anketi, u organizaciji moćnog medijskog i izdavačkog koncerna Bertelsman, sprovedenoj u četrnaest zemalja, čiji rezultati su nedavno obelodanjeni, nemačka kancelarka je označena kao najuticajniji i najprepoznatljiviji evropski lider.

Čak je i u Francuskoj, na primer, dobila gotovo u dlaku isti broj glasova kao Sarkozi, iako se, po pravilu, u ovakvim prilikama prednost uglavnom daje nacionalnom lideru. Samo u Poljskoj, Velikoj Britaniji (očekivano) i Mađarskoj (neočekivano) građani nisu bili previše impresionirani Merkelovom i njenom političkom moći.

Poljaci čak upadljivo zaziru od te moći koju demonstriraju Merkelova i Nemačka; braća (blizanci) Kačinjski, Leh (predsednik republike) i Jaroslav (premijer), otvoreno su upozorili da se iza toga kriju nemačke "hegemonističke aspiracije" i da to nanosi štetu Poljskoj, Evropi i, konačno, samoj Nemačkoj.

Analitičari se, ipak, u jednom slažu: Evropska unija posle prošlonedeljnog samita lidera, u svakom slučaju, neće biti ono što je bila. Ili će doći do kompromisa i saglasnosti oko ustava, a time i novog uređenja, ili će evropska familija nastaviti put u "dve brzine", sa jednim brojem zemalja u njenom jezgru, spremnih na dublje integracije, i "periferijom", sa manje prava i nadležnosti.