Dvanaestogodišnji Srbin iz Skoplja – slikarska zvezda

Sasvim je sigurno da je Stefan Pleskonjić jedini Srbin koji u sedište NATO-a u Briselu ulazi "otvarajući vrata nogom", sa otvorenim pozivom generalnog sekretara na kome bi mu pozavideli mnogi sa ovih prostora – da svrati kad hoće.
Postrojio je samozvane slikarske legende s Monmartra izazivajući svojom izložbom u Gradu svetlosti razumljivu umetničku zavist i divljenje stanovnika najboemskije pariske četvrti.
Počeo je da slika sa nepune tri godine, a danas, s nenavršenom decenijom umetničkog staža, iza sebe ima osam samostalnih izložbi – u Skoplju, Sofiji, Varšavi, Parizu, Briselu i Beogradu i jednu kolektivnu u Njujorku, više od 300 urađenih slika od kojih nijednu još nije prodao.
Njegov radovi krase konak manastira Svetog Arhangela Mihajla kod Velesa, koji je oslikao na sopstvenu inicijativu, jer je ktitor manastira njegov deda po majci, inače sveštenik.

Potrebno mu je od pet do, maksimalno, 25 minuta da uradi jednu sliku, a stvara "kad mu naiđe inspiracija".

Da li je dvanaestogodišnje čudo od deteta, Srbin iz Skoplja Stefan Pleskonjić, slikarski genije s Božjim darom za umetnost kakav se retko sreće, pitanje je koje se nameće svakome kad pogleda njegove slike ili čuje nešto iz njegove bogate umetničke biografije. Izazvao je izuzetnu pažnju i prilikom prošlonedeljnog otvaranja prve izložbe u Beogradu u prostorijama Ministarstva za dijasporu. Bio je to njegov prvi susret sa prestonicom Srbije, a za njega i roditelje, majku Katarinu i oca Roberta, gostovanje koje ubraja među najdraže.

– Dešavalo se da ustane usred noći i traži da slika. Bili smo time malo i zbunjeni, nismo znali šta da radimo. Tako se jedne noći uoči Nove 1999. godine probudio i naslikao tri-četiri slike. Kad smo ga pitali za jednu kako se zove, odmah je u tom trenutku odgovorio: "Beograd". Kroz tri meseca je počelo bombardovanje. Primetno je koliko su, što je netipično za njega, boje na toj slici tamne i sivih tonova – pojašnjava Stefanov otac neku kosmičku vezu "velikog malog slikara" sa Beogradom, gde su najviše došli na insistiranje Stefanove bake, koja je unuku oduvek ulivala saznanja o srpskom poreklu Pleskonjića.

Stefan strpljivo sluša ozbiljne razgovore odraslih, pomalo odsutno kao da on nije glavni povod, na ljubopitljivost i radoznalost novinara odgovara jednostavno i dečački. Stiče se utisak da bi radije pričao o košarci koju voli da igra sa vršnjacima, ili fudbalu i "Interu" za koji navija iz sve snage. Budući da dobro govori engleski, dogodilo se jednom prilikom da čitava makedonska delegacija i njegovi roditelji ostanu pred vratima kabineta generalnog sekretara, dok njih dvojica unutra ćaskaju o – fudbalu, a Stefan pokušava da objasni Šeferu otkuda baš takav izbor kluba. Stefan mu je objasnio da u tom klubu igra još jedan vrhunski Srbin – Dejan Stanković.

– Slikam kada mi dođe inspiracija i to mi ne predstavlja nekakav napor. Jednostavno, to izađe iz mene.

Mnogi znalci visoko su ocenili njegov umetnički rad. Jedan od najvećih makedonskih autoriteta u ovoj oblasti Kiro Urgen, koji po broju prodatih dela spada u svetsku elitu, videvši prvi put Stefanove slike rekao je da je to nemoguće, da je to čudo. Nesumnjivo, reč je o fenomenu, složiće se mnogi, bez obzira na to da li izaziva asocijaciju na mladog Mocarta ili kada, kao u Sofiji pre dve godine, dobije titulu "zvezda 21. veka, zvezda koja dolazi" na tradicionalnom Salonu umetnosti koji okuplja stvaraoce iz čitavog sveta.

Uprkos tome što na njegove izložbe dolaze najviši diplomatski predstavnici najmoćnijih država, kao što je to bilo u Varšavi, što ga uvažavaju i rado primaju strani političari, uprkos činjenici da je zahvaljujući poklonjenoj slici jednom Amerikancu za malog Stefana lično čuo i Džordž Buš, on i njegovi roditelji uglavnom su prepušteni – sebi.

Poštujući državu u kojoj je rođen, ali iznad svega izražavajući ljubav prema svom narodu, Stefanov otac je pokušavao više puta da kontaktira sa ambasadom Srbije u Skoplju – bez uspeha. Manifestacije kao što su izložba makedonskih umetnika u srpskoj ambasadi ili "Srpsko veče" u skopskom "Aleksandar Palasu" prošle su bez prisustva najpoznatijeg dečaka i Srbina u Makedoniji. Nije dobio ni pozivnicu.

– Nije ovde reč o novcu. Gde god odemo na izložbu možemo da prodamo slike i vratimo se sa 50.000–60.000 evra. Do sada još nismo prodavali Stefanove slike. One su naša jedina preporuka, pa mislimo da je još rano da ih prodajemo – veli.

Divljenje prema Stefanovim slikama često prati i neverica da je ovaj simpatični dečak na ulasku u tinejdžerski period sve to naslikao – sam.

– Sreća je da sam, kad je Stefan počeo da slika, sve snimao kamerom. Nisam ni slutio da će mi to poslužiti i kao dokaz da su slike isključivo njegovo delo. Imao sam problem sa novinarima iz nemačke televizije RTL, jer nisu verovali da on to radi – objašnjava otac.

Prilikom boravka u Beogradu dobio je uveravanja i ministra za dijasporu Vojislava Vukčevića i drugih sa kojima se sreo da će mu pomoći u nastojanjima da srpski slikarski genije iz Skoplja izbegne iskušenja menadžerskih operacija i posredstvom naših ljudi pokaže Zapadu svu svoju vrednost.