Kad su se gosti odomaćili

Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, maja – Na pločniku vašingtonskog predgrađa primećena je ovih dana osoba koja se trudila da se prolaznicima nemo predstavi kao kombinacija ukipljenog demonstranta i živog spomenika. Purnjao je cigaretu za cigaretom, a teatralnim pokretima usana kao da je poručivao da se ponosi tom aktivnošću, koja je ovde poodavno nepoželjna.
Kad ga je jedan radoznalac upitao "koji mu je đavo", odgovorio je da "slavi začetak Amerike". Da nije bilo duvana, protiv koga sada svi dižu glas, ne bi bilo ni Amerike, dodao je, i znatiželjnika tako poslao u – istoriju.

Dimljivi čudak se, na svoj način, uključio u obeležavanje značajnog događaja, neke vrste transatlantskog bratstva i jedinstva – 400. godišnjice stvaranja prve stalne naseobine Britanaca na ovom tlu. Hroničari kažu da se održala ponajviše zato što su tu došljaci pribegli gajenju duvana čijim su prekookeanskim izvozom uspeli da dođu do crkavice koja im je, posle početnih velikih stradanja, omogućila da preživljavaju pa i postave temelje "novog sveta".

Pokahontas i Elizabeta Druga

Pobornici alternativne povesti pokazuju sklonost da to naseljavanje proglase za događaj globalnog značaja, skoro kao "otkriće Amerike" u verziji Kristifora Kolumba. A odigrao se, kako je zabeleženo, 14. maja 1607. kada se 105 pridošlica, dospelih sa tri broda, udaljilo od okeana, nekih 60 kilometara, i ulogorilo na adi reke Džejms, gde su se prvo utvrdili, a onda i odomaćili, i to svoje utočište krstili kao Džejmstaun.

Lokacija, na istoku sadašnje Virdžinije, izabrana je iz bezbednosnih razloga, kako ne bi bila na udaru ondašnjih kolonizatorskih konkurenata, a sada saveznika – Španaca, Francuza, Holanđana – pa i obližnjih Indijanaca. Doseljenike su, međutim, satirale prirodne okolnosti – nestašica vode za piće, neplodno tle, komarci.

Opstanak bi mogao da se pripiše dvopoteznoj dovitljivosti doseljenika Džona Rolfa. Krenuo je s proizvodnjom duvana i oženio se kćerkom indijanskog poglavice, sada već legendarnom Pokahontas. Tako je obezbedio oba bitna uslova za preživljavanje – sredstva za izlazak iz egzistencijalne krize i mir sa okolnim starosedeocima…

Povodom sadašnjeg jubileja, koji su virdžinijski organizatori dugo pripremali pod parolom "400. godišnjica Amerike", Džejmstaun je ovog petka posetila i britanska kraljica Elizabeta Druga. Pohvalila je, uz ostalo, ondašnji "susret civilizacija" – evropskog zapada, starosedelaca i Afrikanaca – iz koga je nastao ovdašnji "lonac za topljenje" (nacija i kultura), a koji je "inspirisao druge širom sveta".

Takvo viđenje osporavaju, međutim, mnogi istraživači prošlosti, a naročito Indijanci i crnci koji traže izvinjenja za proživljeno – prvi jer su gotovo istrebljeni, a drugi jer su dugo bili u ropstvu. Džejmstaun je simbol svakojakih mešavina, kažu analitičari i preciziraju da su se u njemu grubo mešale rase, uz ukrštanje – klica demokratije sa surovom kolonizacijom, slobode i ropstva, sunovrata i uzleta, nestanka zatečene civilizacije i rađanja "američkog sna"…

Amerikanci više vole da kao početak britanskog ukorenjivanja na ovom tlu označe dolazak hodočasnika na prostor masačusetskog Plimuta, gde su prebegli od verskog gonjenja u otadžbini. Tamo su se nastanili 13 godina po nastanku Džejmstauna, ali sadašnji potomci radije njih navode kao "korene iz kojih je iznikla Amerika".

Mitologija se, pri tom, pokazuje prihvatljivijom od činjenica. Savremenicima više godi da su im preci bili vođeni idealima i verom, nego "materijalističkom avanturom". Plimut je uvažen kao "crkvena strana" Amerike, a Džejmstaun potcenjen kao njena "sebična, komercijalna, duvanska strana", ocenio je "Kriščen sajens monitor". Uz to, ne prijaju ni zapisi da je u Džejmstaunu na početku vladala tolika beda da su, prema naknadnim otkrićima, pribegavali i međusobnom ubijanju pa i kanibalizmu.

Zaslužni arheolog

Zbog tih i sličnih neugodnosti, dugo se nije proveravala priča da je ostatke pionirskog Džejmstauna nepovratno odnela i muljem zatrpala reka. Tek pre 14 godina je arheolog Vilijam Kelso, sam samcit, počeo kopanje po ostrvu i ubrzo pronašao materijalne tragove znamenite naseobine, da bi se pojačanim istraživanjem na videlo izneli mnogi detalji zaostavštine, sada izloženi i rekonstruisani da služe kao istorijska i turistička znamenitost.

Među mnogobrojnim posetiocima je bila i četvorogodišnja devojčica Rejčel Sekan – odevena u stilu Pokahontas. Na pitanje novinara zašto je fascinirana tom ličnošću iz davne prošlosti, odgovorila je: "Zato što lepo peva". U ruci je držala disk s Diznijevim crtanim filmom "Pokahontas", a "Los Anđeles tajms" konstatuje da je i mnogim drugim Amerikancima življe sećanje na filmovanu "indijansku princezu" nego na realne pionire Džejmstauna.

Bajka prija duši. Potiskuje mnogo toga što bi naciju moglo da guši, više nego onaj "živi spomenik" koji puši.