Od Tajvana do Kosmeta

Posle nedavne, relativno brzo postignute, saglasnosti između predsednika Buša i lidera EU oko usvajanja jedne nove (američke) rezolucije o Kosmetu u Savetu bezbednosti UN, kojom bi bila zamenjena Rezolucija 1244, Zapad ostavlja utisak o jedinstvenom stavu: da južnu srpsku pokrajinu izdvoji iz Srbije i da joj status "nadgledane nezavisnosti".
U tim okolnostima, aktuelnije nego dosad postaje pitanje: hoće li biti ruskog, a pogotovo hoće li biti kineskog, veta?

Ako bude ruskog veta, Rusi će obaviti posao i za Kineze. Tačnije, Kinezi će moći, što često čine, da u Savetu bezbednosti ostanu uzdržani, a opet sebi dosledni, jer je jedan veto dovoljan da američki predlog ne prođe. Ali, šta će biti ako Rusi – u uverenju da Kina treba da im vrati dug za, recimo, zajednički veto protiv sankcija Mjanmaru (Burmi) – budu tražili kinesku podršku?

U srpskim diplomatskim procenama Kina, velika sila koja razume težak položaj Srbije, ima principijelan, a nama blizak, stav o Kosovu, iako je u tom pogledu znatno manje eksponirana i zagonetnija od Rusije. Motivi Kine i Rusije u podršci Srbiji, iako prevashodno zasnovani na odbrani Povelje UN i principa međunarodnog prava, nisu sasvim istovetni zbog različitih geostrateških položaja dve zemlje. Kina je azijska, a ne, kao Rusija, evroazijska zemlja. Ona je, istina, sticajem okolnosti, u jednom trenutku svoju sudbinu podelila sa sudbinom Srbije i ostala vezana sa Kosovo, kada su njenu ambasadu u Beogradu, u toku NATO agresije na Srbiju 1999, razorili američki avioni.

Ali, da parafraziramo jednu drevnu istočnjačku poslovicu: srpska česma je previše daleko od kineske bašte. A drevna poslovica je neodvojiva od jednog zlatnog pravila kineske diplomatije: treba biti vrlo odlučan u odbrani principa, a fleksibilan u njihovoj primeni.

Istorijski dug

Kao stara država, koja svoje jedinstvo čuva puna dva milenijuma, Kina je i zbog svojih sadašnjih unutrašnjih problema – sa Tajvanom, Tibetom i Sinđijangom – izuzetno osetljiva na separatizme i promene granica, osobito nasilne. Ali, ona, u odbrani međunarodnog prava, oseća da nešto i duguje Srbiji. Jugoslavija, čiji je pravni naslednik Srbija, bila je među prvim zemljama u svetu koje su 1949. priznale NR Kinu. Beograd je kasnije uvek isticao da postoji samo jedna Kina, sa legalnim pravom da prisajedni svoju otuđenu provinciju Tajvan. Kinezi pamte taj važan deo bilateralne istorije.

Kad je Marti Ahtisari, u junu prošle godine, posetio Peking, Kinezi su tražili da njegov predlog za budući status Kosova i Metohije obavezno obuhvati tri ključna elementa: rešenje ne sme da bude nametnuto, moraju se uzeti u obzir suverenitet i celovitost Srbije i, najzad, u pregovorima treba biti "mudar i strpljiv".

U februaru ove godine u Pekingu je, radi usaglašavanja stavova Rusije sa stavovima Kine o Kosovu, boravio Vladimir Titov, pomoćnik ruskog ministra spoljnih poslova. Događaju nije dat veći publicitet, ali je Titov kasnije izjavio da su stavovi dve sile "podudarni". Obe su za kompromis, koji bi prihvatili Beograd i Priština, a protiv ubrzanja rokova za dogovor. Obe smatraju da bi izdvajanje dela teritorije Srbije predstavljalo "negativan presedan za slične situacije u svetu". Ali ne neophodno zato što, kako se često misli, Rusija ima Čečeniju, a Kina Tajvan. Amerikanci ne tretiraju podjednako velike i male.

Gde je sada Hua Đijang

U martu su se u Moskvi sastali predsednici Hu Đintao i Vladimir Putin. Razgovarali su, pored ostalog, o zajedničkim akcijama Rusije i Kine na spoljnopolitičkom planu. Kominike pominje zajednički pristup Korejskom poluostrvu, bezbednosti u azijsko-pacifičkom regionu, Iraku, Iranu, Bliskom istoku, reformi UN. Kosovo nije pomenuto. Međutim, Rusi su progovorili umesto Kineza: Igor Rogačov, ugledni diplomata i nekadašnji ambasador u Pekingu, kasnije je izjavio da dve zemlje slično gledaju i na rešenje kosovskog problema.

Polovinom prošlog meseca u Beogradu je boravio kineski vicepremijer Hui Lijangju. Ostalo je zabeleženo – više po tumačenjima naših zvaničnika onoga šta je gost rekao, nego po njegovim izjavama novinarima – da je Kina "protiv nametnutih rešenja i rokova kojima se brzo određuje budući status Kosova", a za rešenje koje je prihvatljivo obema stranama i kojim se garantuju mir i stabilnost u regionu.

Kineska štampa, inače, pomno prati zbivanja na Kosmetu i diplomatsku aktivnost oko njega. S razlogom se pretpostavlja i da je kineska vlada dobro upućena u pregovaračke tokove. Nije li Hua Đijang, za koju se ne zna gde je sada, sve donedavno bila bliska saradnica i portparol Ahtisarija? Pa ipak, na sajtu "Ženmin žibaoa" nećete naći, od početka ove godine do danas, izričiti odgovor na pitanje kakav je stav Kine o Kosmetu.

Koliko je onda realna pretpostavka – izražena u tajvanskom listu "Čajnapost" – da bi Kina eventualno mogla, vetom u Savetu bezbednosti na najavljenu američku rezoluciju o Kosovu, da se "oduži" Americi za bombardovanje ambasade u Beogradu 1999?

Pretpostavka je hipotetična. Kina vrlo retko ulaže veto. Od kraja hladnog rata učinila je to samo tri puta. Nije bilo kineskog veta ni povodom američke invazije na Irak 2003. A veto povodom Kosova, nakon dogovora Buša i evropskih državnika u Briselu, bio bi shvaćen kao sudar sa Amerikom i Evropom. Kina ne želi konfrontacije, posebno ne sa Amerikom, ako sporno pitanje ne zadiru u njene ključne strateške interese. Ne želi to čak ni zbog pitanja – kao što je bombardovanje kineske ambasade – koja su u međuvremenu prevazišli prioritetniji i važniji poslovi.

Verovatnije je, otuda, da će i Kina i Rusija primeniti diplomatsku taktiku koja bi veto učinila suvišnim.