Zavoleo Crnjanskog

Kragujevac – Prvo sam hteo da saznam nešto više o srpskoj literaturi, potom i da radim nešto po delima vaših pisaca, a onda sam se upoznao sa Brankom, suprugom pokojnog reditelja Aleksandra Petrovića. Ona mi je dala muževljeve scenarije i "Seobe" prevedene na nemački. Pre toga nisam znao za Miloša Crnjanskog, a kad sam ga otkrio, zaljubio sam se u njegovu poetiku – kaže za "Politiku" nemački reditelj Pjer Valter Polic, čija će predstava premijerno biti izvedena na sceni kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra 14. maja, u okviru "Joakim festa".

Pre četiri godine, Polic je u Kragujevcu režirao "Romea i Juliju". Tada je "probio led", savladao jezičku barijeru, a sa predstavom je gostovao i u beogradskom Narodnom pozorištu. Posle upoznavanja sa srpskim glumcima, Polic je, kako sam kaže, želeo da upozna i srpske pisce.

– Crnjanski me je, kad sam ga otkrio, jednostavno zagolicao. Njegov poetski jezik, maštovitost, emocionalna snaga u "Seobama", sve me je to oduševilo. Iako mi nije prvi put da jedno epsko delo i jedan filmski scenario prilagođavam pozorišnom izrazu, za mene je bio izazov kako taj lirski izraz da postavim na scenu.

Izazov je, kaže Polic, u tome da se pronađe specifična pozorišna forma zahvaljujući kojoj se "iz jednog epskog materijala isfiltrira drama".

– Teškoća sa postavkom "Seoba" na scenu leži u opširnim opisima i dugačkim rečenicama Crnjanskog. Sve to treba sažeti i pokazati glavnu nit dela, a to je da junaci žive kao u snu. Prikazati onaj trenutak kad se gubi razlika između jave i sna, to je moja dramaturgija – veli Polic.

Prema rediteljevim rečima, u predstavi će se kroz mikrokosmos Pavla Isakoviča i njegove porodice videti makrokosmos seoba kao istorijske neminovnosti.

– Moji su poreklom iz Poljske, odakle su proterani posle Drugog svetskog rata. Gubitak otadžbine moj deda nije mogao da preboli, ali tu su sledeće generacije koje treba da zasuču rukave. Točak istorije se ne može vratiti, ali čovek ne sme ostati zarobljen u prošlosti, ali je važno za kakvu se budućnost opredeljuje.

Prema Policovim rečima, Pavle Isakovič je srpski Hamlet, a gorka ironija u sceni sa lažnom ruskom imperatorkom vrhunac tragike.

– Problemi Pavla Isakoviča nisu vidljivi spolja, neprijatelji koje ima nisu uzrok njegovog posrtanja. Isakovič pati zbog svojih zemljaka i oni su ti zbog kojih doživljava neuspeh – kaže Polic na kraju razgovora, obećavajući sebi da će učiniti sve da "ubuduće ne bude upućen samo na prevodioca".